Bila se navukla ona ostrvska magla tako gusta da sa jednog na drugi kraj Old Traforda Vladimir Beara i Hari Greg nisu mogli da vide jedan drugog. I sve što se pred njima događalo, bila je samo njihova istina. Malo su toga videli i reporteri, ali su prilježno pribeležili da je najbolji na Teatru snova, kao tokom kakve baletske predstave dopola nevidljiv, bio Beara, „Kralj golmana“. Jedan će od najlepših novinskih izveštaja o tome napisati upravo bivši golman Mančester Sitija Frenk Svift, tada novinar News of the World.
I dok su dve nedelje kasnije u Beogradu, uz krem supu, teleći ragu i mešanu salatu Greg i Beara govorili o svemu što su samo oni u životu videli, a niko drugi nije, podsmevali su im se iz prikrajka saigrači i prijatelji. Toliko je stara i još starija baljezgarija o golmanima i da nisu sasvim slučajno ograničeni linijama šesnaesterca.
Videće Beara iz najboljeg ugla i onaj promašaj Šekularca bez kog bi bilo i majstorice i avion nikada ne bi pao i videće sve beare između stativa – a ostaće Vladimir Veliki sinonim i za vrhunskog golmana i za one druge priče o golmanima, dobrim drugarima neduge pameti – uvek najbolje od svih ono što svakome drugom može da promakne.
A to će upravo ostati zauvek sveti fudbalski gral.
Već je nepristojno govoriti o tome kako se fudbal promenio, kao kada na okupljanju za godišnjicu mature nekoga pitate što se ugojio ili zašto nema decu. Promenio se svet, promenili su se oni koji fudbal gledaju, promenila se politička, društvena, ekonomska i svaka druga situacija opasnog prefiksa, pa bi čudno i glupo bilo da se i fudbal nije promenio.
Samo što nije pustio stomak i počeo pažljivo da raspoređuje proređene zaliske – to je ostavio za svoje velike zvezde i svoje ljubitelje – nego je nakupovao kutije hijelurona, novo odelo, pod stare dane uradio tetovažu i probušio uvo i sada je mlađi, lepši i spektakularniji nego ikad.
Jedini je u tome problem što će vam sve beare ovog sveta – svi geniji i lucprde, svi oni koji ga gledaju iz ugla koji je nama nemoguć – reći da je baš isti kao što je uvek bio, samo se naša predstava o njemu promenila. I način na koji ga doživljavamo.
Na početku beše reč. Mnogi je fudbalski mit izgrađen kada se lopta provukla kroz noge, između dva poslednja sloga, pa od zapete otkotrljala do nezavršene priče. Tačno tamo gde je svako ko je fudbal čitao, imao pravo i privilegiju da sve nevidljivo dosanja. Tako su u svesti naroda oslikani i Moša i Rajko i Bajdo i velike pobede i još veći porazi.
Kao u onoj utakmici Hajduka i Zvezde u Splitu za titulu šampiona 1956. kada niko od prisutnih nema pojma šta se dogodilo i kako je Božo Broketa naleteo na „balun“ i zategao ga kroz Mrkušićevu žutu mrlju tačno u žutu mrlju na nebu. Za erupciju starog placa i suze beogradske kaldrme iako taj gol nije snimljen, iako je svim reporterima bio neuhvatljiv.
I kad su posle pitali: „Ća se ovo, a ti Gospe, dogodi“, odgovor je bio logičan: „Pitajte Bearu, on je video istinu“.
Onda beše glas. Pun peska i dobro navežbane dikcije, što se probijao između krčanja tranzistora, pa mnogo kasnije i kasetaša. Glas na čijim se donjim lagama svaki dečak – i onaj sa londonskog skvera i onaj odrastao iza visoke limene kapije u ušorenoj Kovačici – lako vozio od finala do finala i danima pred sobom viđao nevidljivo, i Alfreda Di Stefana na zalasku karijere u svečanoj, beloj Realovoj košulji i Miloša Milutinovića kako umorno kao u operi zaustavlja bele, crvene i druge konjanike.
Uz huk sa tribina u pozadini i svaki osrednji napad koji se kroz mali zvučnik pretvarao u kolosalnu priliku, fudbalski su mitovi postajali spektakularno uzbudljivi, ali jednako romantični.
Tranzistori će se pojaviti i na tribinama, a radio reporteri iz svih krajeva Jugoslavije javljaće o gredi na Maksimiru i škarama u Skoplju i to će postati tako važan ritual da će i golmani sa gol linija osluškivati šta se dešava pod Bijelim brijegom.
Mada beare svakako znaju istinu i ako je ne čuju zbog smetnji.
A kada bi i slika, fudbal je počeo da gubi jednu po jednu svoju dragocenost, a najviše nedokučivost. Mimo onih na stadionu, koji su od svake utakmice lako, uz par sećanja pravili blokbaster, postaće fudbalski mit dostupan i svakom onom ko kroz maleni prozor uz okupljene prijatelje bude gledao najpre crne i sive mrlje kako trče za loptom, a naročito kada se u prozor ušunjaju i boje.
I biće tada, na počecima TV prenosa u koloru za svakog navijača to prava mera imanja i nemanja. Mnogo više fudbala nego ikada pre i dovoljno malo da ga se čovek uželi, da ode na stadion ako mu omiljeni tim igra u blizini ili da odloži sve druge obaveze samo da pronađe vreme da ritualno sedne pred televizor.
Ostaće kao organski deo velikih utakmica prostori u kojima smo ih gledali, ramena preko kojih smo videli najvažniji gol, smetnje u 17. minutu, veliki TV koji je ujak doneo iz Nemačke i oni mali sa rekreativnih nastava iz hotelskih TV sala, dok je to još postojalo.
Svi će oni prenosi uhvaćeni satelitskom antenom – i Kalčo nedeljom taman posle ručka sa raspevanim komentatorima i opskurna Bundesliga sa turskim blebetalima bez mnogo znanja i sa mnogo suglasnika – doneti neke svoje večne heroje, pa navijače rođene osamdesetih i devedesetih niko neće pitati zašto vole Alvara Rekobu, kako mogu da navijaju za strani klub i zar je Jan Koler stvarno fudbaler…
I dok se čitav svet postepeno privikavao na fudbalsku hiperprodukciju, kod nas je, kao nekoliko decenija ranije – ako zaostalost i ima neke benefite, evo jednog od retkih – fudbala bilo više nego pre, ili makar raznovrsnijeg nego pre, ali taman toliko da svaki gol i dalje bude događaj.
Koliko je samo polaganja iz geografije izbegnuto zahvaljujući Kalču, čak i serijama B i C, pa i Špancima i svim njihovim gradovima i stadionima na kojima sunce i hlad dele teren na dve uzdužne polovine? Koliko je kečeva iz istorije upisano zbog toga što je u znamenitosti Toskane pridodat i stadion Artemio Franki, a među rimska božanstva dopisan Vinčenco Montela? Koliko je danas, nešto manje od 20 godina kasnije, psihijatara lečilo tikove pokupljene još onih dana kada se šugava antena pomeri za dva centimetra i umesto drugog poluvremena gledamo sneg?
Premijer će liga biti egzotično, ali mirno utočište, jedno od najlepših čeda BK televizije koju smo hvatali mnogo lakše od emisije RAI-ja u snimku. Fudbalska sigurnost, bez mnogo lepote igre, sa mnogo trenutaka sreće koje nikakvi spolji faktori ne mogu da poremete.
Tako će svoj fudbalski identite izgraditi deca onih koji su fudbal čitali i slušali.
Prolaziće godine i u ostrvskom fudbalu akumuliraće se i reč i glas i slika. Pažljivo, kao kad dete slaže kulu od lego kockica i od snova.
I kada je konačno zavladao hiperlink i kako se to kaže fudbalski bindž i kupovina utakmice po utakmice i fan cam pored terena i sve drugo sa stranim prizvukom, konačno dostupno i nama u realnom vremenu, bez zakašnjenja, štapa, kanapa i tikova, na dva klika i jednu potvrdu za skidanje novca sa kartice, sa srpskim, engleskim ili rumunskim komentatorom, ono što je nekada bilo mirno utočište danas postaće glavna stvar.
To da je Premijer liga najgledanija, da je svi prate makar kraičkom oka, čak i supruge iz klišea i viceva dok se spremaju za šoping, to da Premijer liga svojim proizvodom privlači i one koji pojma o fudbalu nemaju i to da to uopšte nije ni važno, podrazumeva se kako se nekada podrazumevao odlazak u kladionicu jer se Deportivo La Korunja bori za titulu i kako se nekada podrazumevalo da znaš šifru za teletekst na svakom bogovetnom kanalu.
Kada je fudbal bio reč, svaka je utakmica bila san. Kada je postao glas, uz to su najmilozvučnije zvučala prezimena na ić, ski i ostale domaće varijante. Kada je postao slika bio je fascinacija za privilegovane, a kada je slika došla u koloru, postao je nedostižan kao baskijske plaže, kao nemački standard i italijanske pjace iza zida sankcija i siromaštva.
Danas, kada je fudbal od svega pomalo – ali doslovno od svega – razvodnjila se pomalo njegova mitologija, postao je svet marvelovih superheroja i lako dostupna zabava.
Naravno, ne može biti loše što nam je konačno sve lako dostupno i što konačno ne moramo da eksperimentišemo i improvizujemo da bismo radili ono što volimo.
Samo što više neće organski deo fudbalskih sećanja biti činjenica na čijem je televizoru gledana neka utakmica, preko čijeg ramena ste videli kako neki novi Jan Koler razgrće odbranu i postiže het-trik i kako ste se presekli kada se slika u 17. minutu pokvarila.
Fudbalski se identitet drugačije gradi.
To je perspektiva koja se promenila i to će potvrditi sve beare, svi oni pred kojima se odvijala njihova lična, fudbalska verzija istine. Ništa se zapravo, osim te perspektive nije ni pormenilo.
I danas se, kao nekada, pred očima golmana pruža zeleno prostranstvo na kom se među 22 čoveka dešavaju stvari koje su oduvek bile fudbalski sveti gral, stvari koje i pored svih usporenih snimaka, krupnih da ne mogu biti krupniji planova, VAR tehnologija, lasera i dronova, mogu da promaknu i mnogima ostaju nedokučive.
U toj se magli, u prostoru za dosanjivanje, čini da je fudbal ipak šmekerski ostario jer mi tako hoćemo. Svejedno da li ga gledamo na ovom ili onom HD strimu.
I dalje je i reč i glas i slika i nevidljivo.
Tekst objavljen u novogodišnjem dvobroju Nedeljnika.
Tagovi
