Obijao je banke, provaljivao u radne organizacije, „silovao“ gospođice iz aparata, tapkao pred SIV-om, džepario po GSP-u, lažno se predstavljao, falsifikovao dokumenta, proturao lažne novčanice, prodavao rog za sveću, varao na kartama, podmićivao. Samo da bi naš Beograd bio veći i lepši!
Hvala mu.
Ovako je Duško Radović svom prijatelju Branku Pešiću čestitao pedeseti rođendan, uz njegov portret sa crnom trakom preko očiju kao da je sa poternice Interpola.
***
Svom vernom prijatelju Vasiliju Belobrkoviću, ispričao je kako je postao političar:
„Jednog jutra zvoni telefon. Zove me Aleksandar Ranković Leka, strah i trepet čitave zemlje, da sutradan hitno dođem u Skupštinu Grada. Meni se noge odsekle. Ali se ipak mislim: ma idem, bre, ni rata se nisam bojao, a što bih našeg čoveka. Kad sam stigao, već su dvojica bili ispred mene. Oni se redom predstave imenom i prezimenom, a Ranković im strogim glasom zadaje zadatke. Jedan će da mu donese izveštaj o snabdevenosti električnom energijom, a drugi da raportira kako stvari stoje s ogrevom.
Oni iziđoše, praveći se da su sve razumeli.
Kad sam ja prišao njegovom stolu, pita ko sam. Predstavim se: Branko Pešić iz Zemuna, na privremenom radu u Beogradu, u gradskoj organizaciji.
On me prekine: Dobro, de, nego da mi sutra podneseš izveštaj o snabdevenosti građana mlekom i hlebom.
Ja, zbunjen, ali me on odjavi sa ’ajd zdravo’.
Očajan, pokušam da obrlatim sekretaricu da mi kaže šta da radim, ali ona hoće da me izbaci napolje. Shvatim da to ne može tako da prođe. U meni se ceo Branko Pešić pobuni. Vratim se do Rankovićevih vrata i zakucam. On otud viknu: ko je sad!?
Ja bojažljivo otvaram, ali nit sam ušao, nit sam izašao. Kao dete u školi dignem dva prsta i pitam:
Druže Leko, je l’ treba da ima mleka i hleba ili ne treba?
Kad se on razgali:
Jao, mangupe zemunski, upadaj ovamo.“
Ceo tekst O Branku Pešiću pročitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 4. novembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
