Otkako Peking potpuno otvoreno preti Tajvanu vojnim napadom, i nemački privrednici polako zvone na uzbunu. Potpuno odvajanje od Kine doduše još uvek niko ne spominje, ali predsednik Nemačkog saveza industrijalaca (BDI) Zigfrid Rusvurm poziva investitore ne oprez i ukazuje na potrebu smanjenja zavisnosti privrede od pojedinih regiona.
„Ruska agresija na Ukrajinu nas je naučila da, kad su u pitanju autokratski režimi, moramo biti spremni na ekstremne scenarije“, kaže Rusvurm. On dodaje da trenutno ekonomske odnose sa Kinom, zbog „nove trke sistema“, ne bi trebalo u potpunosti dovoditi u pitanje. Ipak, ukazuje i na potrebu smanjenja zavisnosti, posebno što se tiče uvoza poluvodonika sa Tajvana ili retkih metala iz Kine.
Naivna nemačka politika
Prema podacima Nemačke centralne banke, nemački ulagači su u kinesku privredu investirali oko 90 milijardi evra. Tu glad za profitom iz Kine nemačka politika podstiče još od sedamdesetih godina prošlog veka kada je tadašnji bavarski premijer Franc Jozef Štraus stavio do znanja da „Kinu ne treba meriti merilima zapadnih demokratija“. I ostali nemački političari su bili sličnog, popustljivog stava prema Pekingu. Dugogodišnji socijaldemokratski kancelar Helmut Šmit čak je rekao da je ujedinjenje Tajvana i Kine „neizbežno“, pritom zanemarujući činjenicu da se tome žestoko protive sami žitelji Tajvana.
„Gledajući s današnje pozicije, mnogo toga u nemačkoj politici prema Kini deluje veoma naivno“, kaže Bernhard Barč s berlinskog Merkator-instituta za kineske studije. On upozorava na to da se Kina u poslednjih desetak godina iz temelja promenila, a da je, kaže, te promene nemačka politika prespavala. „Poslednje godine vlade Angele Merkel pokazuju suviše sporo prilagođavanje novoj Kini koja se sve više vidi u trci sa Zapadom i pritom koristi svoje ekonomske adute moći i pritiska“, kaže Barč. On smatra da je takva politika dugi niz godina nemačkoj privredi donosila dobit, ali da je istovremeno stvorila i zavisnost.
Nemačka i Evropska unija godinama nisu htele da se mešaju u svađe između Pekinga i Vašingtona. Još 2017. je Angela Merkel govorila o „strateškom partnerstvu“ sa Kinom. EU je 2019. Kinu u jednom strateškom dokumentu doduše proglasila „sistematskim suparnikom“, ali istovremeno i „kooperacionim partnerom“. Ali, što više Kina Tajvanu preti ratom, to je više uočljiva potreba da i EU jasnije zauzme svoje stavove.
To je jasno i nemačkim preduzetnicima. „Mi smo čvrsto orijentisani na transatlantski savez. Odnosi EU prema SAD i Kini nisu na istom nivou“, rekao je u junu predsednik BDI Rusvurm.
Kažnjavanje nepodobnih privreda
Kina doduše nikada tokom prošlih decenija nije isključivala mogućnost napada na Tajvan, ali najnoviji manevri oko tog ostrva ukazuju na novi stepen eskalacije. „Kineska vlada korak po korak pomera status kvo kad je u pitanju politika prema Tajvanu. To pre svega utiče na odnos Kine i SAD, ali i Nemačka i Evropa moraju da ukalkulišu rizike“, smatra Barč. Među te rizike spadaju i pritisci kineske države na privrede država koje se kritički odnose prema politici Pekinga.
Rusvurm doduše ne veruje da je napad na Tajvan nešto što bi moglo da se dogodi u skorijem periodu, ali on nemačke kompanije poziva na oprez. „Nemačke firme moraju da budu spremne na eventualni napad Kine na Tajvan. Rat na Dalekom istoku bi ekonomske odnose sa Kinom vrlo brzo spustio na nulu, a isto tako bi bile zaustavljene i isporuke poluvodonika sa Tajvana što bi zamrzlo svetsku haj-tek industriju“, strahuje Rusvurm.
No, i bez tajvanske krize poslovanje sa Kinom u poslednje vreme je otežano. Poznavaoci prilika govore o „uočljivim asimetrijama i nejednakim uslovima za poslovanje“. Evropske firme se već odavno žale na različite uslove pod kojima posluju kineska i strana preduzeća u Kini. „Atmosfera za nemačka preduzeća se pogoršala, a isto tako i uslovi života za radnike nemačkih preduzeća“, kaže Rusvurm. Tome je doprinela i stroga kineska politika suzbijanja pandemije koronavirusa.
Tagovi
