Kada lider kome se drma fotelja prstom uperi na unutrašnjeg neprijatelja, njegovi politički protivnici po potrebi postaju frakcionaši, pobunjenici i petokolonaši. Podjednako je korisno odrediti i spoljašnjeg neprijatelja, pa se pretvarati da deluješ u odgovor na njegove pretnje: veliki je onaj koji je u stanju da garantuje odbranu nacionalnih interesa.
Na Zapadu, ovo ključno tumačenje objašnjava ne samo to zbog čega je Vladimir Putin pooštrio represiju nad opozicijom već i zašto je od Sjedinjenih Država zahtevao bezbednosne garancije u slučaju Ukrajine iako je znao da do njihovog ispunjenja neće doći. Pa ipak, ako bismo baš morali da odaberemo jednog predsednika kome bi vojni obračun mogao da posluži kao kontrateža sopstvenom manjku popularnosti, Džozef Bajden bio bi makar podjednako dobar izbor kao njegov ruski kolega…
Američka štampa, čije analize francuski mediji momentalno preuzimaju, poručuje nam da bi „demokratska Ukrajina predstavljala stratešku opasnost za represivnu državu kakvu je Putin izgradio. Mogla bi da bude vetar u jedrima prodemokratskih snaga u Rusiji (1)“.
Ko bi, doduše, mogao da poveruje u to da se Kremlj trese pred vetrom slobode koji duva iz siromašne i korumpirane Ukrajine, u kojoj se dvojici vodećih opozicionara sudi? Niti je posvećenost građanskim slobodama Kijevu donela vojnu podršku Turske.
Ipak, nema toga što će ujediniti izabrane predstavnike iz redova republikanaca i demokrata, koji se neprestano sukobljavaju i glume ustanke i građanske ratove, kao velike fraze o ugroženoj demokratiji, vojna eskalacija i debeli budžeti Pentagona (2). „Da bi odbranio mir izvan naših granica, predsednik Bajden mora prvo da uspostavi mir u kući“, savetuje ga Wall Street Journal. „Otpor Rusiji ujedinjuje progresivne i konzervativne senatore“ (3).
Ukratko, sukob sa Moskvom donekle bi smirio političke antipatije u SAD…
Nestabilno predsednikovanje Donalda Trampa, njegova dva kongresna impičmenta, svinjarija oko „Rašagejta“, jurišanje na Kapitol i optužbe za izborne prevare i krađu glasova potkopali su sposobnost Vašingtona da svetu drži lekcije o demokratiji.
Priznavši da je njegovo predskazanje o „kraju istorije“ opovrgnuto, Fransis Fukujama iznosi „dva ključna faktora [koja je] u to vreme potcenio“. Jedan od njih je bila „mogućnost političkog propadanja naprednih demokratija“ (4). Fukujama je upozorio na to da unutrašnje podele u Sjedinjenim Državama potkopavaju sposobnost Zapada da zastraši svoje protivnike.
Međutim, svega nekoliko meseci nakon zapadnog debakla u Avganistanu, zaključenog bez konsultacija sa Evropljanima koji su u toj avanturi sudelovali, nakon čega je usledio i američki šamar Francuskoj na Pacifiku, Vašington je u prilici da ukrajinsku krizu iskoristi kako bi svojim saveznicima zadao udarac, a Stari kontinent saterao u ćošak.
*Kolumna Serža Alimija je originalno objavljena u Mond diplomatiku na srpskom, br. 78 (februar 2022)
