I to je tako bilo, meni koji iz Pariza to doživljavam, sada zamisli nekog ko je u tom trenutku, ne znam, na Grbavici i Sarajevu, u Beogradu za vreme bombardovanja, ili ne znam, tamo u Vukovaru. Tako kad neko opsuje Srbima mater u Sarajevu, ja ga razumem, valjalo je preživeti četiri godine unutra, nema veze šta misliš o politici, ovo ili ono, ali lično je bilo teško. Ili ne znam, kad Srbin opsuje mater ovima, a Hrvat onima. Ja razumem sve to jer svako ko je u ratu proveo bilo koje vreme u tom kazanu mora tako misliti, jer sam iz Pariza to teško doživljavao a kamoli oni na terenu.
Pazi, sad kad spomeneš Josipa Katalinskog koji spasava tvoju ženu i drugaricu i vozi usred snajperske vatre, on je čovek koji je petnaestak godina ranije odveo reprezentaciju Jugoslavije na Svetsko prvenstvo u fudbalu. Da li je realno da zamislimo Franca Bekenbauera da vozi usred rafala? Šta se kod nas sve izdešavalo?
Da, neverovatno, a i neverovatno kako u ratu se odjednom pokažu ljudi, puno bolji nego što si ikad očekivao, ili puno gori. Rat je jedan lakmus koji samo pocrveni ili poplavi.
CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“.
Tagovi
