Rat na Bliskom istoku: Ima li šanse za mir?

Posle Hamasovog terorističkog napada, Izrael uzvraća udarac napadima. Stručnjaci upozoravaju da bi rat mogao da se proširi a razmatraju i moguće scenarije za postizanje rešenja.

„Ovo je najgori i najteži sukob od osnivanja izraelske države 1948.“, kaže Pnina Šarvit Baruh iz Instituta za nacionalne sigurnosne studije Univerziteta u Tel Avivu. Desetine hiljada ljudi su ubijene u konfliktu, koji traje više od 75 godina. Ovaj put, strahuju analitičari, može doći do dugog i krvavog rata.

Moguće je i da se sukob razvije u verski rat, koji će zahvatiti ceo region, kaže Amdžad Šihab, palestinski politolog iz istočnog Jerusalema.

Šta je suština sukoba?

Izraelci i Palestinci polažu pravo na teritoriju, koja se proteže od obale Sredozemnog mora do reke Jordan. Polovina te teritorije, dugačke oko 400 i široke do 100 kilometara, je pustinja. Na njoj se nalaze sveta mesta Jevreja, hrišćana i muslimana.

Od osnivanja Izraelske države 1948. Izrael, Palestinci i susedne arapske države vodili su nekoliko ratova.

Oko 700.000 Palestinaca napustilo je svoju domovinu ili je proterano samo 1948.

Istovremeno je nakon arapsko-izraelskog rata 1948. oko 800.000 Jevreja pobeglo ili proterano iz arapskih i severnoafričkih država samo do 1972.

Veliki delovi Zapadne obale do danas su pod izraelskom okupacijom. Mnogi Palestinci traže svoju državu, povratak izbeglica i povlačenje sa Zapadne obale i iz istočnog Jerusalema barem jednog dela od oko 700.000 izraelskih doseljenika.

„Okupacija je glavni problem“, kaže palestinski politolog Šihab i dodaje: „Čarobna formula za rešenje sukoba bi bila: okončanje okupacije.“

Za Izrael, koji je stalno izložen napadima posebno od strane Hamasa, od presudne važnosti je priznanje jevrejske države od strane arapskih zemalja i garancije za sigurnost države.

Dakle, izraelska čarobna formula bi glasila: mir je moguć samo kada prestane teror.

No, u poslednje vreme su na obe strane postali uticajaniji tvrdolinijaši, koji nisu spremni ni na kakve ustupke. Hamas, na primer, negira pravo na postojanje države Izrael i hoće da spreči kompromis koji bi doveo do mira. SAD i EU ga klasifikuju kao terorističku organizaciju. Od 2007. Hamas kontroliše Pojas Gaze, koji je Izrael opasao ogradom i izolovao.

Mir moguć uprkos svega?

Neki stručnjaci upozoravaju da bi sukob mogao eskalirati u rat, koji bi zahvatio ceo region. Ali moguće je i suprotno, kaže Margret Johansen u intervjuu za DW. Hamburška politološkinja decenijama proučava bliskoistočni sukob i još uvek veruje u mirovni sporazum.

Uprkos brojnim žrtvama Hamasovog terora i bez obzira na žrtve izraelskog bombardovanja Gaze?

„To je toliko užasno da nekako mislim da je to poziv za buđenje. Mogu samo da se nadam da će to tako i biti“, kaže ona.

Kompromis bi se mogao postići u roku od tri godine, uverena je Johansen. „Rane moraju da zace. Možemo da se nadamo da postoje političari koji će se potruditi da posreduju. Bez posredovanja neće ići.“

Johansen smatra da ovde obaveze da posreduju imaju nove sile kao što su Kina i Indija ali i afričke zemlje.

Jedno rešenje: dve države

Decenijama je rešenje „dve države“ važilo kao jedini način za okončanje sukoba. Već 1947. Ujedinjene nacije su svojim planom podele predložile jevrejsku i arapsku državu na području Palestine.

Međutim, arapska strana je to odbila.

Sporazumom iz Osla 1993. po prvi put u istoriji sukoba, rešenje o dve države bilo je na dohvat ruke. Izraelska vojska se povukla iz delova Zapadne obale. Novostvorena Palestinska uprava (PA) kontrolisala je otprilike petinu područja i dobila je delimičnu kontrolu nad drugom petinom.

Ali, političke provokacije, teroristički napadi i izgradnja novih jevrejskih naselja a pre svega ubistvo izraelskog premijera Rabina 1995. uništili su nadu da bi koncept „dve države“ jednom mogao da zaživi.

Protivnici sporazuma sa obe strane uspeli su da spreče dalje dogovore.

„Rešenje o dve države je i dalje dobra ideja“, kaže izraelska stručnjakinja Mairav ​​Zonzsein iz Međunarodne krizne grupe. „Da li će moći da se sprovede u život zavisi od toga da li su dve strane i međunarodna zajednica spremne da iskoriste svoj politički kapital i energiju kako bi se to postiglo. Mnogi ljudi danas ne veruju da je to ostvarivo“.

Prema anketama istraživačkog centra Pew, svaki treći Izraelac veruje da je mirni suživot s nezavisnom palestinskom državom moguć. Pre deset godina, to je bio svaki drugi Izraelac. Istraživanje je sprovedeno u proleće 2023.

Sada, nakon terorističkog napada Hamasa na Izrael, još manje će biti onih koji veruju da je mir moguć, jer su mnogi levo orjentisani Izraelci takođe izgubili veru u mir.

Slična je situacija među Palstincima na Zapadnoj obali, u Gazi i istočnom Jerusalemu, gde je Galup sproveo istraživanja javnog mnjenja pre napada 7. oktobra. Prema rezultatima anketa, samo jedan od četiri Palestinca podržava rešenje u vidu dve države, dok je 2012. šest od deset Palestinaca bilo za takvo rešenje.

S obzirom na fragmentaciju i iscepkanost Zapadne obale gradnjom brojnih izraelskih naselja, Margret Johansen smatra da rešenje o dve države više nije moguće: „Mislim da je s tim gotovo”, kaže ona.

Dva naroda, jedna država?

Johansen se stoga zalaže za rešenje u vidu jedne države. „Ne sada, u vreme eskalacije. Ali dugoročno bi to bilo nešto, zašta bih ja pledirala.“ Ako bi Izraelci i Palestinci živeli zajedno u jednoj državi, onda bi i izraelski doseljenici mogli da žive gde žele“, dodaje Johansen.

Obično se raspravlja o tri modela, kada se razmatra kako bi takva država mogla d izgleda. Pored unitarne države sa jakom centralnom vladom, kao što je slučaj sa Francuskom, predlaže se i zajednička država sa slabom centralnom vladom. U takvoj federaciji, po uzoru recimo na Belgiju, jevrejske i palestinske regije bi imale široka ovlašćenja.

Konfederacija ili federacija uključivala bi dve teritorije s otvorenim granicama i sa zajedničkom izraelskom i palestinskom vladom odgovornom samo za nekoliko pitanja kao što su recimo spoljna trgovina i spoljna bezbednost.

Pnina Šarvit Baruh iz Instituta za nacionalne sigurnosne studije u Tel Avivu smatra da svi ovi predlozi nisu sprovodivi u život. Štaviše: „Imati jedinstvenu teritoriju sa jednakim brojem Palestinaca i Jevreja je recept za građanski rat“, smatra ona. Zbog „ogromnog neprijateljstva“ između dve strane, do ovog zaključka je došla još pre najnovijeg terorističkog napada Hamasa na Izrael.

Gotovo polovina stanovnika Izraela, Pojasa Gaze, istočnog Jerusalema i Zapadne obale su Arapi. Mnogi Izraelci stoga strahuju da bi zajednička država s Palestincima izgubila svoj identitet kao jevrejska država – čak i ako nasilje prestane.

Za mnoge Izraelce – i Jevreje širom sveta – identitet Izraela kao jevrejske države je toliko važan i zato što je – posle Holokausta – Izrael osnovan kao sigurno utočište i dom za Jevreje širom sveta.

Neki desno orjentisani Izraelci stoga pozivaju na izraelsku državu, u kojoj bi Palestinci samo u pojedinim delovima Zapadne obale imali više autonomije nego do sada. Međutim, Palestinci smatraju da to ne bi bila demokratska država u kojoj bi im bila data puna građanska prava.

Nerešiv problem?

Sukob između Izraelaca i Palestinaca sada je postao sinonim za nerešivi problem.

„Koliko god to mnogim ljudima delovalo komplikovano, zapravo je rešenje vrlo jednostavno: Imate dva naroda koja ovde moraju da žive u miru i sigurnosti. I činjenicu da nam do sada napredak nisu pomogli nikakav terorizam i nikakva vojna sila, kolika god ona bila“, kaže izraelska stručnjakinja Mairav ​​Zonzsein.

Mir će dugoročno biti moguć samo ako obe strane steknu poverenje jedna u drugu. Da bi se to postiglo, najpre se mora zaustaviti krvoproliće – a to trenutno ne izgleda moguće.

Možda bi deo evropske istorije ipak bi mogao da pruži nadu: sklapanjem Jelisejskog sporazuma 1963. nepune dve decenije od završetka 2. svetskog rata, Nemačka i Francuska su od nekadašnjih „krvnih neprijatelja“- postale prijatelji.