Kada dobročinitelji postanu zlikovci… Tvrdnjom da Iračanima donose slobodu, Sjedinjene Američke Države su im nametnule rat. Po cenu da se bore protiv njihovog vlastitog naroda, njegovih sloboda, njihovog načina života.
Irak nije oslobođen, on je okupiran. To je očigledno. Izraz okupirana zemlja postao nam je poznat tokom Drugog svetskog rata. Tada smo govorili o Francuskoj okupiranoj od strane Nemačke, Evropi pod nemačkom okupacijom. Nakon rata, govorili smo o Mađarskoj, Čehoslovačkoj i istočnoj Evropi koje su bile okupirane od strane Sovjeta. Nacisti i Sovjeti su okupirali mnoge zemlje. Mi smo ih oslobodili od tih okupacija.
Sada smo mi ti koji okupiramo. Istina, oslobodili smo Irak od Sadama Huseina, ali ne i od nas samih. Baš kao što smo oslobodili Kubu 1898. od španske vlasti, ali ne i od naše. Španska tiranija je poražena, ali Sjedinjene Države su pretvorile ostrvo u vojnu bazu, slično onome u Iraku. Velike američke kompanije su se ukorenile na Kubi, poput Behtela, Halbartona i naftnih kompanija koje puštaju korenje u Iraku. Sjedinjene Američke Države su napisale i nametnule, uz pomoć lokalnih saučesnika, Ustav koji će upravljati Kubom, baš kao što naša vlada razvijala, uz podršku lokalnih političkih grupa, Ustav za Irak. Ne, to nije oslobađanje. To je zapravo okupacija.
I to je prljava okupacija. Već 7. avgusta 2003. godine, Njujork Tajms je izvestio da je američki general Rikardo Sančez u Bagdadu „bio zabrinut“ zbog iračke reakcije. Njemu su irački lideri koji su imali proameričke stavove preneli poruku koju je on prosledio nama: „Kada zaustavite oca u prisustvu njegove porodice, stavite mu vreću preko glave i naterate ga da klekne, nanosite težak udarac njegovom dostojanstvu i poštovanju pred očima njegove porodice.“ Ovo je vrlo lucidna primedba.
TV mreža Si-Bi-Es Njuz izveštavala je već 19. jula 2003, dugo pre nego što su otkriveni slučajevi potvrđene torture u zatvoru Abu Ghraib u Bagdadu: „Amnesti Internešnll ispituje niz slučajeva navodne torture počinjene u Iraku od strane američkih vlasti. Među njima je i slučaj Khraišan Al-Abali. Kuću gospodina Al-Abalija su srušili američki vojnici koji su se iskrcali pucajući na sve strane; uhapsili su njega, kao i njegovog starog oca od 80 godina. Pogodili su i povredili njegovog brata… Sva trojica su odvedena… Gospodin Al-Abali tvrdi da su ga ljudi koji su ga ispitivali skinuli potpuno golog i držali budnog nedelju dana, ili u stojećem ili klečećem položaju, vezanih ruku i nogu, s glavom pokrivenom vrećom. Gospodin Al-Abali tvrdi da je rekao svojim otmičarima: ’Ne znam šta želite. Nemam ništa.’ ’Zamolio sam ih da me ubiju’, priča gospodin Al-Abali. Osam dana kasnije, pustili su ga, zajedno s njegovim ocem… Američki zvaničnici nisu mnogo odgovarali na brojne zahteve za razgovor o ovom slučaju…”
Znamo da je tri četvrtine grada Faludža (sa 360.000 stanovnika) bilo uništeno, a na stotine njegovih stanovnika je ubijeno tokom američke ofanzive koja je u novembru 2004. godine pokrenuta pod izgovorom da se grad čisti od terorističkih grupa koje su navodno delovale u okviru „baasističke zavere“. Ali zaboravljamo da napomenemo da su već 16. juna 2003. godine, samo mesec i po dana nakon „pobede“ u Iraku i „završene misije“ koju je proglasio predsednik Buš, dva izveštača iz Knajt Ridera napisala o području Faludže: „Tokom poslednjih pet dana, većina stanovnika ovog područja tvrdila je da nema značajne baasističke ili (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
