Ratko Rudić u NFL-u, haubica umesto ruke i sve što vole hipsteri…: Kako su Čifsi osvojili prsten i zašto je u tome lako uživati?

Nepredvidivost, brzina, ludi imidž i talenat. Valjda je to ono što navijači širom sveta očekuju od utakmica u Nacionalnoj Fudbalskoj Ligi. I oni koji prate sport od prvih prenosa na srpskim televizijama i oni koji vole da slikaju „stori“ za Instagram i gledaju samo Superbol zbog pomodarstva – svi vole igru i igrarije. Ovi prvi znaju da uživaju, međutim, i onda kada u Čikagu pada sneg i rezultat je 13:10, a ekipe nisu kompletirale deset pasova. Ostali ne uživaju ako nije ludo, brzo i neočekivano.

I tako je jedna ekipa iz istorije, bivši šampion, sa atipičnim trenerom i talentovanom mašinom na kvoterbeku ispunila hipsterske snove, iako ni najmanjim delom mozga to nije bila želja Čifsa. Oni su samo želeli da pobeđuju, a shvatili su da će to najbolje raditi ako budu svoji.

A prebrzi su. Kao vetar što duva u Misuriju (Tramp se još uvek pita kakve veze Misuri ima sa Kanzasom). Brzi su kao mladost, hitri i ka lopti i od lopte i u dubinu i u širinu. A kada se igra brzo, mečevi su dinamičniji i lepši za gledanje.

A talentovani su. Patrik Mahoms je noćna mora Toma Brejdija. Trebalo je da se on povuče, da prođe nekoliko godina lamentiranja nad tužnom sudbinom čitavog sporta, pa da se pojavi neki klinac koji će reći da mu je Brejdi idol. Neko ko će reći da je počeo da igra američki fudbal kao što je Brejdi počeo kada je gledao kako je Montana unesrećio trenera Kaubojsa u braon puloveru, nekada davno…

Međutim, pojavio se klinac, još dok je Brejdi tu, koji je nadaren, snažan i za koga nije ni važno ko mu je idol jer je već sa 24 godine on idol klincima.

Mahomsu verovatno nisu davali da trenira u dvorištu i baca loptu o zid jer bi se kuća srušila. Bez problema pogađa saigrača na razdaljini od 50, 60 jardi, a paket veština koje poseduje je neverovatan. U sezoni koju je krunisao prstenom, pored bacanja i dodavanja „iz džepa“, ubacio je trčanje.

A izgledaju luckasto. Ta Mahomsova neobična frizura i ti brkovi Endija Rida, koji potpuno nepravedno u priču o Kanzas Čifsima ulazi na osnovu sličnosti sa Ratkom Rudićem. Taj genijalni, stari morž (gde ste videli lisca sa više od 100 kila), osim što ima mozak poput kompjutera ima i taj izgled učitelja kojeg vredi saslušati.

Brkove je iskopirao od Majka Holmgrena čiji je asistent bio godinama, a koji je pomagao Bilu Volšu. Rid je od svih „kraduckao“ pomalo da bi stvorio nešto svoje. Umetnost nepredvidivosti napada.

Da, i nepredvidivi su. A svi umetnici su kleptomani ideja.

Kada gledate Kanzas, nemate pojma koja im je ideja.

Čuje se „seeet“ i sve posle toga, kada su svima živci na ivici pucanja, sve je u rukama Patrika Mahomsa i na tabli Endija Rida.

Duboki pas, skriveno dodavanje, trčanje, sve što ne možemo da očekujemo je tu. Savršeno kreiranje „mismeč“ situacija i savršeno prepoznavanje tih situacija. Poneka loša procena, samo da začini stvar.

Sve što želimo od NFL-a dobijamo od tog dvojca.

Zato je Superbol bio samo logična posledica, a 50 godina bez titule Čifsa, lako prelazna barijera. Dve strelice na tabli, jedan pas, jedno hvatanje i doviđenja.

I hipsteri i verni fanovi bili su srećni kada se ispod brkova konačno razvukao osmeh.

Pristaje mu savršeno, kao Mahomsu MVP nagrada, kao bilo koji kostim Dženifer Lopez…