Redikul

Više ni bog nije siguran da li je priča o Bepu Partugolotovu samo početak knjige „Poglavnikova bakterija“, ili je u pitanju stara legenda, koju je talentovani pisac iz Splita, trenutno stacioniran u jednom dalmatinskom selu u kom peče rakiju i zapisuje priče, iskoristio da započne svoju zbirku. Bepo vam je bio tip zapamćen kao „osebujan redikul“, zbog jednog događaja koji mu je promenio život. Bilo je leto sedamdeset i neke godine, kada je od ribara pozajmio morskog psa dugačkog dva metra i 35 centimetara, držao ga pod miškom dok se plaža nije napunila stranim turistima, pa odglumio kako se sa njim bori u plićaku na život i smrt. Preživeo je, to vam je jasno, Bepo, a golemi je morski pas usmrćen uz ovacije i strah na licu turista. Taj će Bepov štos obeležiti njegov i život njegovog malog mesta i tek će decenijama kasnije ribari priznati da su iz čiste zlobe izmislili da je Bepo od njih pozajmio morskog psa i da ga je stvarno ubio golim rukama i malim nožem s kojim je pošao po školjke. Bunio se isprva na tu njihovu zlobu Bepo, a onda pristao na igru i do kraja svog život prepričavao događaj kao da je štos, uvek preuveličavajući, razumevši da ljudi više i od podviga vole laž o njemu.

Ovo je priča o čoveku koji je Bepov fudbalski naslednik. O čoveku koji je stvarno ubio morskog psa dugačkog dva metra i 35 centimetara, a onda čitav svet slagao da to nije uradio. Jer ljudi to više vole.

Priča o Marku Livaji.

***

Ulice imaju razvijeno fudbalsko pamćenje. I one prašnjave, gde su samo uvaljani rizla i šut. I one od pažljivo slagane kaldrme. I one peščane, što nemaju trotoar i granicu. Tako su brazilske ulice – sve one, što seku uzbrdicu od favele do plaže i natrag – dobro zapamtile stopala koja su na njima izmislila „elastico“, sve taktove i driblinge fudbalske sambe, ono „ginga“ što prevode samo nepismeni.

I svako je od nas, makar jednom, tim ulicama prošetao, čak i ako nikada nije izašao iz svoje dnevne sobe – jer smo svi smo imali neke svoje Brazilce.

Generacija što je fudbal slušala na razdrndanom tranzistoru, maštala je o Garinči i gledala njegove driblinge na zatvorenim kapcima. Mlađi su u boji sanjali Sokratesa i Zika i više niko nije smeo da zatvori oči, da ne propusti ni trenutak. Još mlađi, poverovali su u fenomene, zahvaljujući jednom Fenomenu, njegovom driblingu i njegovoj šabanki. Oni najmlađi, elastico su doživljavali po onom ružnjikavom tipu, najlepšeg fudbalskog lica, od koga je i Mesi učio fudbala.

U Brazilu oduvek imaju samo jednog boga, većeg od svih ovih zajedno. Pelea.

Splićani pričaju – a kada oni pričaju o fudbalu, sa ove beogradske distance možemo i da grešimo, to fudbalski važi za čitavu Hrvatsku i makar pola Jadrana – da je i Split imao istog boga.

Bio je, navodno – a tu ćemo reč dodati samo da bi priča delovala izmišljeno, iako nije, jer ljudi više vole laž od podviga – negde na splitskoj Pjaci, kafe bar imena „Bili as“, koji je držao legendarni jugoslovenski fudbaler Dragan Holcer. I u izlogu tog kafića žuti dres sa brojem 10. Dres brazilskog boga lično, koji je Pele, na svojoj oproštajnoj utakmici protiv reprezentacije Jugoslavije zamenio sa Holcerom. A štos će, onih koji su u tom kafe baru sedeli, biti da objasne kako je na toj utakmici Pele dobio svog rođenog fudbalskog naslednika. Belu umesto žute desetke, Juricu Jerkovića. I da bele desetke u kafiću nema jer se fudbalske svetinje ne ističu u izlozima kafića.

Samo će sudbina i fudbalski bogovi tako urediti da baš u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu, što se igra u katarskoj pustinji, jedini brazilski bog broji poslednje dane na ovoj planeti. I da baš tada, novi fudbalski bog – samo hrvatski, dobro splitski, ali to je fudbalskim jezikom zapravo isto – istrči na teren protiv Brazila u četvrtfinalu tog Svetskog prvenstva.

Ako su brazilske ulice i plaže fudbalu podarile sambu i pregršt driblinga što po njenom taktu nastaju, splitske su ulice i plaže podarile jedan, ali dovoljan dribling svetskom fudbalu. Od kad se na adresi Sustipanski put 23 igra mali fudbal, na terenu što ga lokalci zovu Skalina, najvažniji je fudbalski dribling u tom delu sveta „kurbla“.

To je specifičan način rolanja lopte i njenog kontrolisanja po užarenom betonu, na terenu koji ima nešto što nema nijedan, čak ni u Brazilu. Stepenicu.

Po toj je „skalini“, kultni teren i dobio ime i po toj je stepenici čitav Split, njegov najbolji, akademski, umetnički, gospodski deo, merio fudbalski uspeh.

Na tu se stepenicu davno popeo Marko Livaja.

Bilo je očigledno svima koji su ga makar jednom gledali kako se kao klinac zaleće sa onom malom, žućkastom loptom uzbrdo driblajući stare vukove. Bilo je očigledno, iako će u njegovoj ličnoj karti pisati Split, iako bi se svi što ga znaju mogli zakleti da mu dobro poznaju i ćaću i mater, da je Marko Livaja Brazilac.

Način na koji je izučio i primenjivao ulične driblinge – od kurble do elastica – bio je poslastica za stare znalce, za mlade „njunjore“ i za sve što su ikada za loptom potrčali ili su se zbog nje nasekirali. Način na koji je u tome uživao, pokazaće bolje od svih nalaza, Livajin DNK.

Pričaće pažljivi hroničari da Hajduk takvog igrača iz svog dvorišta nije imao od Jerkovića i verovaće im svi koji znaju da je u fudbalu važnija priča i od lopte i od rezultata.

Shvatiće to i Livaja, već kao vrlo mlad, i sve će uraditi – muke mu Bepove – da pokaže da to ipak nije on, da nije Brazilac, da svi znaju gde je Kaštel Lukšić i gde je njegova kuća, da on nema ništa s tom magijom što mu se u noge pripisuje. Slagaće, iako je bilo očigledno, da nije ubio morskog psa od dva metra i 35 centimetara.

I prolaziće godine, prolaziće i klubovi u njegovom životopisu, pisaće tamo i veliki milanski Inter i pozajmice u Čezeni i Luganu, pisaće da je igrao u Bergamu i u Kazanju, da je životario u Italiji, Španiji i Grčkoj, i naslađivaće se Livaja činjenicom da je svima laž draža od podviga.

I taman kada svi poveruju, da on, jebiga, ipak nije Brazilac, da im se samo učinilo kada bi se zaleteo kao mahnit na trojicu čuvara, pa im sakrio loptu za uši, smejući se dok se polako kotrlja ka mreži – Livaja je odlučio da se vrati.

Ne na Skaline, na tom je terenu visio svakog leta i dok ih je lagao da od njega ništa neće biti. Nego u Hajduk. Da na velikoj sceni, lažući ih dalje da nije to što jeste, postane novi hrvatski – okej splitski, ali je stvar jasna – fudbalski bog.

Čoveku je za rukom pošlo ono što ni Bepu Partugolotovu, iz stare legende i knjige „Poglavnikova bakterija“, nije za rukom pošlo. Toliko je lepo lagao, da mu nisu samo poverovali da nije Brazilac, nego su ga pozvali da igra za Hrvatsku.

I on će sad, u petak u četiri – koja je beštija, pitaju se tamo, stavila četvrtfinale Svetskog prvenstva u petak, 9. decembra u četiri sata popodne – morati da izađe protiv svojih i više niko neće moći da se pravi lud.

Ova reprezentacija Brazila, koju sa klupe predvodi selektor Tite, Ćiće ili Ćite, kako ko voli, ima svoju sambu. Grupu je prošla bez po muke. Protiv Srbije je izgledalo kao dugme na košulji debelog čoveka na slavi – samo što nije puklo. Pa je puklo u drugom poluvremenu. Protiv Švajcarske je izgledalo kao da ih i nije briga, a jedan je gol bio sasvim dovoljan. Protiv Kameruna ih tek nije bilo briga. A onda je došlo pravo, na ispadanje, na „nema više“ i tada je samo krenula muzika. I na svakom taktu dribling. I na svakom driblingu uzdah. I za svakim novim patnja.

Brazil je oduvek plesao, ali ovaj Titeov Brazil, izgleda opasno jer osim sambe, osim onog „ginga“ što prevode samo nepismeni, ima i jednu crtu svog protivnika.

Ako je reprezentacija Hrvatske nečim zabetonirala temelje svog kontinuiteta i ako je nečim zaslužila sve što joj se događa – i pobede i fudbalsku sreću – onda su to odgovornost i organizacija. Kroz lik Luke Modrića, od kada je obukao dres reprezentacije, od kada mu je Bilić poklonio dizgine tima, sve do Zlatne lopte i do dana današnjeg (četiri godine od kada su mu prognozirali penziju), upravo kroz lik kapitena, oslikava se ono što reprezentacija Hrvatske jeste. Odgovorni tim, koji u skladu sa osnovnom ljudskom prirodom traga za sigurnošću i pronalazi je u njegovom dresu i u organizaciji.

To ovoga puta ima i Titeov Brazil. Jasnu defanzivnu organizaciju. Sigurnost. Oprez. Sve ono što je temelj rezultata do kog se dolazi plesom.

To i dalje ima i Hrvatska. I zato igra protiv Brazila. To je tim koji duboko veruje u svoj kvalitet. To je tim koji ima jednog Brozovića, igrača što ima posebnu veštinu da uvek izgleda kao da može da odigra tri vezane utakmice, čak i ako istrči 16,7 kilometara na jednoj. To je tim koji ima Gvardiola, prototip fudbalske budućnosti. To je tim koji ima odgovorne radnike i momke koje bi Luka Modrić uzeo da sa njim igraju na „male branke“. Ali je to i tim, koji osim organizacije, discipline i mentalne čvrstine, ima i jednu crtvu svog protivnika.

Ono što se ne prevodi, ono sa brazilskih ulica, onu sambu i nepodnošljivu lakoću postojanja. To više ne može da se sakrije, koliko god ljudima laž bila draža od podviga.

Marko Livaja ne igra sjajan turnir u katarskoj pustinji. Zlatko Dalić je kroz svoj oprez uspeo da poveže niti tima, da omogući uporedni rast i razvoj tandema po čitavom terenu, sve do napada. Tamo nijedan igrač nije uspeo da pronađe svoj komfor. I upravo je to komforna pozicija za glavnog junaka ove priče.

Kada je tlo pod tabanima užareno, kada se na tebe zatrčavaju trojica napaljenih junoša i kada je tu, pred očima i pred loptom, još jedna skalina koju bi trebalo preći.

Ako se Hrvatska nije pretplatila na čuda, njen bi put kroz pustinju mogao da se završi pred nogama Brazila. Ali će i oni koji sa Hrvatskom nikako ne mogu da se identifikuju – i oni što se s pravom ježe od istorijske poglavnikove bakterije i oni koji oduvek više vole laž od podviga i onaj koji je „Poglavnikovu bakteriju“ napisao – imati za koga da navijaju protiv Titeovog tima.

Za jednu kurblu niz brazilske skaline i nepodnošljivu lakoću kotrljanja lopte u mrežu.

Za jedno letnje popodne tokom kog će Livaja, uz led ledeno pivo, dok igra briškule i domine, prepričavati kako je jednom dao počasni gol Brazilu, u utakmici u kojoj su svi na terenu bili njegovi.

Za tog „osebujnog redikula“.

I biće u nekom novom kafe baru na splitskoj Pjaci, neki novi žuti dres. Možda dres novog svetskog šampiona. I raspredaće se priče o starom i novom brazilskom fudbalskom bogu. A kada turisti ili neznalice pitaju šta je sa hrvatskim fudbalskim bogom, odmahnuće šanker i prebaciti krpu preko ramena.

Što bi neko hrvatski dres sa brojem 14 – čast desetki – držao tu, kada se odavno u Splitu zna da se fudbalske svetinje ne ističu u izlozima lokalnih kafića.