Svako pamti svoj prvi automobil. Pomenite nekom to uzgred u kafani i dobićete odmah priču o starom „jugiću“ koji mu je kupljen odmah po dobijanju dozvole, o prelepoj, no problematičnoj „alfi“ koja ga je ostavila negde između Sjenice i Tutina ali joj nije uzeo za zlo, o „korsi“ u kojoj si mogao i da spavaš i da spavaš, iako je bila toliko mala. Njoj nije smetalo, volela je i tebe i tu „korsu“. 

Sticajem četvorotočkaških i životnih okolnosti, nama nije uopšte teško da zapamtimo prvi automobil. Eno je dole, dok kucam ove redove, crvena „fiesta“ čeka svoje naredno putovanje (a uskoro i zimske gume!) na zvezdarskom parkingu.  

Svašta je videla za ovih nekoliko godina i trideset i kusur hiljada kilometara, išla na dva pank muzička festivala i još poneki „obični“, pela se na Vučju Luku i spuštala se do mora; čak i nedavno, na šta podseća pesak koji neodgovorni vlasnik još nije usisao.  

Sem peska, u gepeku su i najveći rozi golub na svim pijacama, peškiri za plažu, suncobran, šešir i papuče, frižider i komplet oprema za piknik. 

Sve to staje u nju, da se nikada ne pobuni, eto, sentimentalan sam i ja oko svog prvog automobila kao i društvo u kafani, mada ovo uopšte nije priča ni o prvom automobilu ni o „fiesti“. 

Ali jeste o životu, malo li je?