Reislamizacija na Bosforu: Turska i Sveta Sofija, Erdoganovo oko na Zapadnom Balkanu

Diplomatski izvori Nedeljnika u Briselu upozoravaju da je samo pitanje vremena kada će se oko turskog „sultana“ Redžepa Tajipa Erdogana koncentrisati na prostor Zapadnog Balkana.

„Čim bude rešio jedan od četiri otvorena fronta (Kurdi, Sirija, Libija i teritorijalne vode oko Kipra), Erdogan će otvoriti, iz njegovog ugla gledanja, severni front, odnosno Zapadni Balkan. Najveća opasnost u bezbednosnom i političkom kontekstu je da Turska i Rusija, preko svojih marioneta u zapadnobalkanskim državama, pretvore čitav region u bure baruta. Erdoganov uticaj na bošnjačku i albansku političku elitu je mnogo jači nego što se to pretpostavlja, dok je ruski uticaj jak u Beogradu i Banjaluci, ali ne toliko koliko se veruje, baš kao što nije neutralizovan u Podgorici i Skoplju i pored njihovog inkorporiranja u NATO“, kaže za Nedeljnik izvor iz jedne od vodećih članica Severnoatlantske alijanse.

Sagovornici Nedeljnika ukazuju da su Bosna i Hercegovina (njen bošnjački deo), Kosovo i Albanija, uz Katar, Somaliju, libijskog premijera Faiza Saradža i Muslimansku braću, najverniji saveznici Ankare u sunitskom delu muslimanskog sveta na čije čelo Erdogan želi da se ustoliči kao novi kalif.

Turska već decenijama širi uticaj u bivšoj Jugoslaviji i Albaniji preko svojih religioznih nevladinih organizacija koje rade na islamskom proselitizmu i širenju kulta ličnosti Erdogana, kao zaštitnika svih muslimana na Balkanu. U poslednjih deset godina, Ankara je počela da ulaže velike napore i novac da se predstavi i kao zaštitnik Palestinaca. Jednostavno, turskom predsedniku nije dovoljno da bude sultan Turske. U svojoj megalomaniji Erdogan vidi sebe kao naslednika poslednjeg kalifa Abdulmedžida II.

O kako je Alesandro Maconi bio u pravu: „Nije sve što dođe posle napredak.“ Bolnu potvrdu opaske oca modernog italijanskog romana na svojoj koži osećaju desetine miliona Turaka i svi bliži i dalji susedi Erdoganove Turske. Mustafa Kemal Ataturk je pre sto godina gradio Tursku u koraku s vremenom, po evropskom obrascu, odvajajući državu od religije i gledajući ka budućnosti. Erdogan vraća Tursku u prošlost, po osmanlijskom principu, uspostavljajući teokratski režim, sanjajući srednjovekovne sultanske snove.

Svi potezi predsednika Turske idu u dva pravca: čuvanje vlasti u Turskoj i obnavljanje turske sfere interesa i uticaja koja se poklapa, u dobroj meri, sa granicama nekadašnje Osmanlijske imperije. Na unutrašnjem planu glavni protivnici su zagovornici građanske proevropske Turske i Kurdi, na spoljnom planu najopasniji rivali Erdogana su Saudijska Arabija, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati. U sukobu sa Kairom, Rijadom i Abu Dabijem, Ankara je doživela težak poraz u Sudanu gde je svrgnut s vlasti Erdoganov prijatelj i saveznik Omar el Bašir, optužen za ratne zločine i genocid u Darfuru.

Porazi na lokalnim izborima u Istanbulu i Ankari uzdrmali su Erdogana. Nepotizam, klijentelizam, korupcija i ratovi u Siriji i Libiji su već usporavali ekonomski oporavak zemlje. Pandemija koronavirusa sahranila je sve nade o lansiranju novog ciklusa ekonomskog rasta. Odgovor Erdogana, pored promene namene Svete Sofije, bio je jačanje njegove privatne policije, po uzoru na iranske Basidže, nova snaga reda i mira tzv. Bekči primiće u svoje redove novih 28.500 članova, regrutovanih u ruralnim krajevima i koji glasaju, dakako, za Stranku pravde i razvoja (AKP).

Pre Svete Sofije istu sudbinu doživele su njene imenjakinje u Nikeji (Iznik) i Trapezuntu (Trabzon). Prošle godine je jedan od Erdoganovih sudova doneo presudu da se biser vizantijske arhitekture i pravoslavnog hrišćanstva, Crkva Hrista Spasitelja u Polju, ponovo pretvori u džamiju

Turska je izvršila invaziju na severni deo Sirije s dugoročnim ciljem da je pripoji matici i stavi pod kontrolu sirijske Kurde, ali i sa jednim simboličnim porivom: da sačuva grob Sulejmana Šaha, dede Osmana I, osnivača Osmanlijske imperije. Miks aktuelnih geopolitičkih i ekonomskih interesa sa istorijskim paralelama krije se i iza intervencije Turske u Libijskom građanskom ratu.

Definitivan raspad Osmanlijskog carstva počeo je italijanskom invazijom na provincije Tripolitaniju i Kirenajku (današnja Libija) 1911. godine – poraz Osmanlija poslužiće kao inicijalna kapisla balkanskim državama za Prvi balkanski rat – tako da povratak Turske u Tripoli i potpisivanje strateškog sporazuma sa vladom Faiza Saradža ima i izrazito emotivnu dimenziju među turskim nacionalistima.

Interesantna je i istorijska paralela da je Turska u Tripoli poslala samo nekoliko desetina vojnih savetnika i preko 5.000 tzv. novih janjičara, regrutovanih u Siriji, nakon raspada Islamske države. Osim mesečne plate od 1.500 dolara, novim janjičarima je obećano i tursko državljanstvo, ako prežive, naravno.

Na okupiranom severnom delu Kipra, još od 1974. godine, Turska drži čak 30.000 vojnika pod oružjem. Otetu i etnički očišćenu teritoriju od pravoslavnih Kiprana, režim u Ankari je zloupotrebio za proglašenje ekskluzivne ekonomske zone u Mediteranskom moru. Sa sklapanjem strateškog sporazuma sa libijskom vladom Faiza Saradža, Turska je praktično proglasila kao svoju ekskluzivnu ekonomsku zonu od svoje do libijske obale kršeći suverenitet i pravo na ekskluzivnu ekonomsku zonu Grčke, Kipra i Malte i deleći na dva dela Mediteransko more.

Pomenutim potezom, Turska je realizovala dva cilja: poslala je konkretnu pretnju svakom pokušaju izgradnje gasovoda od Izraela i Egipta do Italije i krenula je u realizaciju projekta „Plava otadžbina“ koja u sebi obuhvata doktrinu odbrane teritorijalnih voda Turske i otvaranje novih ekonomskih horizonata preko eksploatacije morskog dna.

Tursku silu su na svojim leđima osetili italijanski i francuski petrogiganti Eni i Total koji su morali da odustanu od ispitivanja morskog dna u kiparskoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni, i pored uredno dobijenih dozvola, jer su njihovi brodovi presretnuti i primorani od turske ratne mornarice da se udalje. Evropska unija i njene vodeće članice, paralizovane strahom od novih migrantskih talasa i ucenjene od Erdoganovog režima, nisu ni prstom mrdnule da zaštite svoje kompanije.

Predsednik sa sultanskim ovlašćenjima i kalifskim ambicijama stimuliše i finansira promociju Svete Sofije, kao trećeg svetog islamskog objekta po važnosti, odmah iza Velike džamije u Meki i Al Akse u Jerusalimu. U vrhu liste megalomanskih planova Erdogana je uzdizanje Turske u sunitskom svetu na postolje sa Saudijskom Arabijom i Egiptom i zato mu je potrebna Sveta Sofija, kao najmoćnije znamenje u posedu Turske u muslimanskom svetu. Saudijci imaju Meku, Egipćani Al Azhar, a Erdogan od Svete Sofije želi da napravi novi simbol muslimana sunita.

Meka je simbolično mesto rađanja islama, univerzitet Al Azhar je metaforički rečeno mozak islama jer obrazuje muslimansku inteligenciju, a Sveta Sofija bi trebalo da postane simbol trijumfa islama nad hrišćanstvom, najvećeg trijumfa muslimana u istoriji: osvajanje drugog Rima, grada nad gradovima.

Već duže vreme Erdogan pokušava da prikaže sebe i kao vrhovnog zaštitnika Palestinaca jer je to „conditio sine qua non“ za lidersku ulogu među sunitima. To objašnjava povezivanje premeštanja američke ambasade u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim sa konvertiranjem Svete Sofije u džamiju. S druge strane, prvi operativac vladajuće Stranke pravde i razvoja (AKP) Numan Kurtulmuš otvoreno je povezao tradiciju osmanlijskih osvajača da preobraćaju najveće crkve u džamije u osvojenim gradovima.

Većina muslimanskih država je otvoreno protiv obnove hegemonističke uloge nekadašnje Porte u arapskom svetu. O tome svedoči i snažna alijansa koju su napravili Egipat, Saudijska Arabija i zalivske petromonarhije, sa izuzetkom Katara, protiv Turske

Obrazloženje poništavanja Ataturkovog dekreta iz 1934. godine koji je Svetu Sofiju transformisao u muzej jednako je indikativno kao i sam potez Erdogana da je pretvori u džamiju. Pozivanje na dokument kojim je Mehmed II Osvajač poverio Svetu Sofiju jednoj fondaciji s tvrdnjom da je tako prekršena volja vlasnika Svete Sofije upućuje na sistem vrednosti Erdogana: ono što je oteto je legitiman plen i s njim može da se radi što god je volja, pa bila to i najvažnija crkva pravoslavnog hrišćanskog sveta.

Ta arogancija u stavu turskog autokrate videla se i u odgovoru na zabrinutost Grčke zbog vrednosnog sistema i logike srednjeg veka koji se širi Turskom u direktnoj suprotnosti sa dostignutim civilizacijskim svetonazorima.

Režimski istoričari tvrde da je Ataturkov potpis na dekretu o transformaciji Svete Sofije u muzej i restauraciji vizantijskih mozaika lažan. Po njima Ataturk je bio primoran od zapadnih sila, posebno Sjedinjenih Američkih Država, da odobri pretvaranje Svete Sofije u muzej i američki restauratori su dobili narudžbinu da omoguće da mozaici ugledaju svetlost dana. Istina je da je već prozapadno orijentisani sultan Abdulmedžid I pozvao braću Fosati iz Tićina još 1846. godine da obave prvu restauraciju antičke bazilike.

Nije Justinijanova Sveta Sofija prva hrišćanska bazilika koja je ponovo pretvorena u džamiju u Erdoganovoj neoosmanlijskoj državi: pre nje su istu sudbinu doživele njene imenjakinje u Nikeji (Iznik) i Trapezuntu (Trabzon). Prošle godine je jedan od Erdoganovih sudova doneo presudu da se biser vizantijske arhitekture i pravoslavnog hrišćanstva Crkva Hrista Spasitelja u Polju ponovo pretvori u džamiju. Pred lepotom njenih mozaika i fresaka su čak i islamski ikonoklasti ustuknuli i nisu ih uništili početkom 16. veka, pola veka posle pada Konstantinopolja, već su ih samo prekrečili.

Kakvu poruku šalje Erdogan svetu? Da mogu i danas da se pretvaraju crkve u džamije i da se preti svima da će svaka kritika biti smatrana mešanjem u unutrašnje stvari i gestom neprijateljstva? Potez Mustafe Kemala Ataturka da pretvori Svetu Sofiju u muzej bio je konkretan dokaz razdvajanja države od religije i ulazak Turske u društvo modernih država. Erdoganov gest je dijametralno suprotan: povratak u versku zatucanost i nacionalnu zatrovanost. Ako ičega ima dovoljno u Istanbulu, onda su to džamije: od najlepše Sulejmanije do najveće i najnovije Čamlidže.

Erdoganov režim danonoćno radi na falsifikovanju istorije i fabrikovanju nove koja ide ruku podruku sa ambicijama kleronacionalističkog režima u Ankari. Turska ne samo da negira genocid nad Jermenima, etničko čišćenje Grka, vekovno proganjanje Kurda, alavita, kao i balkanskih hrišćanskih naroda koje je držala u ropstvu i nepismenosti vekovima, već i zakonski goni sve one koji se usude da progovore o zlodelima Osmanlija, a pojedinci plate glavom, kao novinar Hrant Dink, drugi su utamničeni kao Ahmet Altan, treći u egzilu kao Džan Dundar, a neki prođu jeftinije, kao Orhan Pamuk, kome je negirana titula počasnog građanina Sarajeva jer je javno pričao o odgovornosti Turske za genocid nad Jermenima i o Erdoganovom diktatorskom režimu.

Stavljanje „muslimanskog vela“ na mozaike hrišćanske bazilike, najvažnije saborne crkve pravoslavnog hrišćanstva, simbola Konstantinopolja, svedoka hrišćanskih korena Stambola, uzora svih veličanstvenih džamija, od Al Akse u Jerusalimu do komšinice Plave džamije u Istanbulu, i najlepših bazilika, počev od bazilike Svetog Vitalija u Raveni do Svetog Marka u Veneciji, zaokruživanje je puzeće reislamizacije Turske.

Počelo se sa zabranom prodaje alkohola u blizini džamija, nastavilo se tihim nametanjem vela kao obavezne uniforme žena, tolerisanjem kombinovanih islamskih brakova sa maloletnicama i promovisanjem zakona o prinudnim venčanjima, i na kraju je i Sveta Sofija došla na udar novog sultana.

Erdogan radi predano na tome da prikaže Turke kao avangardu muslimanskog sveta. Međutim, malo ko, a pogotovo među arapskim državama, priznaje taj status Turcima, osim pripadnika panislamskog pokreta Muslimanska braća kojem Ankara pruža finansijsku i logističku podršku.

Štaviše, većina muslimanskih država je otvoreno protiv obnove hegemonističke uloge nekadašnje Porte u arapskom svetu. O tome svedoči i snažna alijansa koju su napravili Egipat, Saudijska Arabija i zalivske petromonarhije, sa izuzetkom Katara, protiv Turske. Takođe, od politike bivšeg šefa diplomatije i premijer Ahmeta Davutoglua s radnim naslovom „bez otvorenih problema sa komšijama“ nisu ostale ni mrvice.

Konvertiranje Svete Sofije u džamiju ima obrise hazarderskog poteza ne toliko zbog Evrope i SAD, već zbog Rusije. U dva teatra na kojima Turska učestvuje u tzv. posredničkim ratovima na drugoj strani ima Rusiju. Stepen uspeha koji Ankara može da ostvari u Siriji i Libiji direktno zavisi od volje Rusije i poslednja politička pirueta Erdogana svakako ne pomaže u odnosima sa Kremljom. Kao što je Erdogan reislamizovao Tursku, tako je Putin zagrlio pravoslavlje, po istom receptu kako su to činili Romanovi.

To što je danas Rusija hrišćanska i pravoslavna, duguje se u dobroj meri Justinijanovoj „lepotici“ i u manjoj meri, rekli bi zli jezici, što se knezu Vladimiru nije baš sviđala islamska rigidna zabrana konzumiranja alkohola. Po legendi, kada su se poslanici oca pravoslavne Rusije vratili sa putovanja na kome su utvrđivali koja je vera prava, hrišćanstvo ili islam, ispričali su knezu Vladimiru da po ulasku u sabornu crkvu Svete mudrosti nisu znali da li su na zemlji ili na nebu. Tako su zahvaljujući opčinjenosti Vladimirovih emisara Rusi prigrlili hrišćanstvo i pravoslavlje a u Kijevu je nikla crkva posvećena Svetoj Sofiji.

Ataturk je izlečio Osmanlijsku imperiju, definisanu u 19. veku kao „bolesnik na Bosforu“ ili „evropski bolesnik“ lekom zvani „Republika Turska“, sa Erdoganom neoosmanlijski virus se ponovo vratio i na Bosforu imamo ponovo „bolesnika“ spremnog da zarazi islamskim antimodernizmom i vulgarnim nacionalizmom sve oko sebe.