Rejv u Srbiji: Plesni podijum za unutrašnju emigraciju

Tokom čitave ove godine u svetu se pojavljuju posvete Vudstok festivalu i „Letu ljubavi 1969“. I Američka ambasada u Beogradu je ovogodišnju proslavu posvetila ovom događaju koji je promenio svet, pa je na travnjaku rezidencije u Užičkoj ulici bio parkiran čuveni „folksvagenov“ hipi kombi.

Istovremeno u britanskim medijima se objavljuju tekstovi posvećeni fenomenu poznatom i kao „Drugo leto ljubavi“ – referenca na Leto ljubavi 1969. u San Francisku pošto se smatra najvećom „omladinskom“ revolucijom od tada i odnosi se na period 1988/89, odnosno na leta te dve godine, gde je došlo do eksplozije rejv žurki koje su bile besplatne i organizovane su po napuštenim skladištima, podrumima, železničkim stanicama…

Često su te žurke bile ad hoc organizovane, tj. vesti gde se koja održava su se prenosile od usta do usta pošto su bile u suštini ilegalne. Klaberi su partijali inkognito. Do leta 1989. ova supkultura je postala toliko omasovljena da su partiji organizovani na poljanama, pored auto-puta M25. Logo ovog perioda je bio smajli.

Leto ljubavi 1988/89. i acid house muzika imali su ogroman uticaj i na kasnija dešavanja u muzici, posebno na rađanje Madchester scene i spajanje indie muzike sa plesnom muzikom i elektronikom, kao techno, breakbeat, jungle i trip hop pravce. Takođe se smatra i da ova supkulturna eksplozija predstavlja zaokret u odnosu na pohlepu za novcem koja je bila dominantna vrednost u britanskom društvu osamdesetih.

U Srbiju je acid house stigao na gramofone diskoteke „Buha“, kao i na talase tadašnjeg radija B92 i Studio B. Činilo se da tadašnji Beograd i Srbija drže korak, pa i onaj plesni, sa svetom. Dve godine kasnije krenuće rat u Jugoslaviji. Mladi u Britaniji, Evropi, Americi trošiće noći i đonove na podijumima klubova ili onim improvizovanim podijumima napuštenih hangara duž britanskih auto-puteva. U svetu se pojavio internet, novi oblici kapitalizma, svet se umrežavao novim vezama, a u Beogradu su vojni pozivari jurili mlade koji su od ratišta bežali i u klubove u kojima se rađala tehno scena i rejvovi. Mladi u Srbiji i Evropi imali su potpuno različitu scenografiju odrastanja, ali istu muziku – repetitivni 4/4 ritam odaslat sa mikseta i gramofona na rejvovima.

Ako je u Britaniji, nezvanično, rejv smatran odgovorom na pohlepu, u Srbiji je to bila replika na nešto krajnje suprotno – na bedu, rat, beznađe. I zato je beogradski klabing bio više od zabave.

DJ Tijana T. ima sada već veliku svetsku karijeru za gramofonima i miksetama. U toj pauzi prebukiranih datuma u kojima nastupa u klubovima od Rejkjavika do Tel Aviva ona je održala više nego zanimljivo predavanje „Rejv kultura i plesni aktivizam“ u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda. Za Nedeljnik ona objašnjava da rejv nije bio samo celovečernji provod već mnogo više od toga.

Omladina Građanskog saveza je u Industriji pravila žurke. Čak je i Vesna Pešić dolazila. Nije igrala, samo se promuva.
Od političara je dolazio Srđa Popović koji je kasnije bio u Otporu. Dolazila je i Milja iz Otpora

VLADISLAV TOMANIĆ, INDUSTRIJA

„Rejv kultura počela je masovno da se razvija tokom devedese-ih godina 20. veka. To je za moju generaciju bilo tinejdžersko doba u Srbiji koja se preko noći našla u ratu i pod sankcijama, izolovana od ostatka sveta. Pre toga, u doba Jugoslavije, tadašnji mladi bili su u korak sa svetom, posebno kada je u pitanju dobra, kvalitetna muzika i tadašnji andergraund. Preko noći svi kanali komunikacije sa globalnim muzičkim i kulturnim zbivanjima bivaju presečeni i počinje razdoblje kolektivne traume. Ljudi koji su tada bili u svojim dvadesetim izrazili su svoj bunt prema novoj nametnutoj stvarnosti tako što su napravili svoju paralelnu stvarnost. Pre svega nisu pristali na ideju da ne budu deo sveta, što je značilo – ako postoje rejvovi u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Španiji i Holandiji – postojaće i kod nas. Jednostavno su nastavili da žive stilom koji su do tada imali“, kaže ona.

Tijana T. navodi da joj sve i dalje deluje kao nekakvo čudo, da su ljudi u doba bez interneta i bez mogućnosti ikakve razmene uspevali da dolaze do informacija, da nekako nabavljaju novu muziku i da budu di-džejevi, da prave velike žurke.

„U tim okolnostima, to je bio u stvari baš odvažan, pankerski stav. Tada se desio i sunovrat kulture, pa smo mi stvorili svoju kulturu koja je nastala iz potrebe da se kroz telo, pokret i ples ‘očistimo’ i iscelimo od mraka svakodnevice. Nama, savremenicima ovog procesa, društveni angažman i aktivizam su podrazumevajući faktori elektronske muzičke scene i noćnih izlazaka uopšte. Mi znamo da je ples moćno sredstvo komunikacije i transformacije i da kolektivno telo koje se formira uz hipnotičke, tribalne ritmove elektronske plesne muzike vrlo lako može postati i političko telo. Kroz celu istoriju takozvane dens kulture ponavlja se isti motiv. U vreme kolektivne krize plesni podijum postaje intenzivniji, zanimljiviji i progresivniji. Potreba za blizinom i toplinom drugog bića u tim trenucima jača i o tome svedoče svi istorijski bitni pokreti u okviru ove scene.“

Disco sedamdesetih nije bio samo muzički stil već i društveni pokret u Americi, detroitski tehno osamdesetih i devedesetih isto tako. Acid house pokret nastao je u vreme najveće društvene krize u Velikoj Britaniji, berlinski tehno odmah nakon pada Zida i tako dalje, podseća Tijana T…

Postoji priča kad su Legija i Ceca Ražnatović bili u jednom klubu a muziku je puštao jedan francuski di-džej. Legenda kaže da je Ceca naručila neku pesmu, neki haus, a da di-džej nije hteo da je pusti. Onda mu je Legija poslao metak u salveti, Francuz je pustio pesmu i zbrisao iz kluba

„Na toj mapi i u tom nizu, sada se nalazi i Beograd kao i cela Srbija devedesetih. O ovoj temi, a posebno o slučaju Srbije u kojoj je rejv uticao na promenu političkog sistema, mnogo se priča i piše u globalnim akademskim i intelektualnim krugovima. Nažalost, o tome knjige i studije pišu ljudi koji ili nisu odavde ili su iz Srbije otišli. Čini mi se da ljudi u Srbiji i dalje žive u istom vrtlogu traume da ne shvataju značaj autentičnih kulturnih fenomena koji su se desili i dešavaju im se ispred nosa.“

Gordan Paunović je jedan od pionira srpske elektro scene devedesetih godina. On je čitavu misiju ovog pravca isporučivao sa gramofona najpre kao muzički urednik Radija B92, a zatim kao deo Cosmic tima u beogradskim klubovima.

„Nije teško kontekstualizovati rejv u Srbiji, pogotovo što već postoje jasno omeđene generacijske priče. Za onu iz devedesetih kojoj pripadam, istina je sasvim jednostavna – u vreme ratova i izolacije države i društva, tehno kultura je bila kopča sa načinom života koji je bio univerzalan svuda gde je ona zavladala i čije su vrednosti bile mir i zajedništvo u individualnosti. Mi smo želeli normalnost umesto onoga u čemu smo živeli – rata i nacionalizma: za nas je rejv bio bekstvo od kulture smrti koja je dominirala medijima i politikom u devedesetim. Kao nova omladinska kultura, rejv je bi svež i pun energije života koje je bilo vrlo malo u realnosti Srbije tog doba koja se davila u smradu raspalih leševa, srušenih gradova i spaljenih sela. Ta snaga života u takvom nekrofilskom kulturnom ambijentu bila je nešto potpuno adiktivno; iščekivanje sledećeg vikenda i novog tehno partija stvaralo je emocije koje su snažno potiskivale slike koje je servirao RTS. Vrednosti su bile iste svuda – mir, ljubav, zajedništvo – kao i muzička matrica, repetitivni 4/4 ritam. Međutim retko gde je jedna nova pop kultura imala tako snažan kontekst koji su formirale dominantne političke koordinate jednog društva kao što je to bilo ovde. Osećaj koji je taj sistem proizvodio u mladom čoveku je bio taj da istovremeno želi da od njega pobegne ali i da ga sruši: eskapizam i žudnja za pobunom. S tim da 20 godina kasnije nisam sklon da to kao nešto ekskluzivno pripišem samo tehnu i rejvu; sve je to bilo zajednički celoj generaciji odrasloj na Radiju B92, Ritmu, Vremenu, Akademiji i Industriji, koja je bila deo kulturnog fronta koji je definisala fraza iz džingla sa radija: unutrašnja emigracija. Mi smo jednostavno bili negde drugde.“

Vladislav Tomanić je danas programski direktor udruženja Duško Gojković – džez inicijativa. Devedesetih godina on je bio koodgovorno lice Industrije – kluba neizostavno vezanog za čitav fenomen tehno kulture.

„Elektronska muzika, tehno, rejvovi neraskidivo su vezani za generacijski bunt. To je negde sredina devedesetih kada se i u svetu događa ogromna promena strukture društva. To je vreme kada počinju da vladaju investicioni fondovi i megakorporacije koje postaju ono što su danas i gde se veliki deo proizvodnje seli sa zapada na istok. I onda dođe godinama kasnije do situacije kada je Barak Obama pozvao najbitnije američke poslovne ljude. Pitao je na tom skupu Stiva Džobsa: ‘Kada ćemo da vratimo proizvodnju ajfona u Ameriku?’ Ovaj mu je odgovorio: ‘To vreme je prošlo.’ Tako da devedesetih imamo tihu ekonomsku revoluciju u svetu, a kod nas pakao rata. Mi smo, u godinama kada se svet najviše menjao, živeli u ponoru, a slušali istu muziku – muziku koja nije bila bogata ni melodijom ni harmonijom i koja se puštala na rejvovima. Dakle, u svetu se događa ekonomska revolucija, a ovde, na 100 km od nas, pucaju tenkovi, haubice, branimo nešto preko reke, potpuni je slom svih vrednosti i na scenu stupa elektronika i rejvovi. Bio je to i beg od muzičkog mejnstrima. Te devedesete su doba jednog direktora televizije, još uvek aktuelnog novinara, kada je jedna popularna pevačica snimala deset dana spot u centru Beograda. Bila je priča da je sva infrastruktura televizije bila uključena u snimanje njenog spota. To je vreme kada se ratuje: Slovenija, Hrvatska, Bosna… Imaš grotlo pakla, priliv nesrećnih ljudi koji beže u Beograd i imaš tihu manjinu u istom tom Beogradu koja je s vremenom postajala sve glasnija. U tom smislu je ova tehno scena bila kultura druženja paralelna sa onom u Londonu, Berlinu…“

Postoji legenda da su prvi rejvovi pomogli da mladi izbegavaju vojne pozivare devedesetih. O tome priča i Tijana T.

„To je priča koju sam čula od svojih malo starijih prijatelja. Te generacije su svesno zamenile dan za noć, ne bi li se sačuvali od svega strahotnog što je dnevno svetlo tada donosilo. Noću su bili svoji i jedni sa drugima. Navodno su muškarci odlazili na žurke bežeći od mobilizacije i opasnosti da ih neko tokom noći izvuče iz kreveta i pošalje na ratište.“

Politički kontekst je neizostavan u priči o srpskoj tehno sceni. Tijana T. priča kako je čitava rejv kultura uticala na promenu političkog sistema u Srbiji.

„Ta vrsta zabave, socijalizacije, plesa i muzike nametnula se kao spasonosno rešenje za zdrav razum devedesetih. Logično je bilo da su rejvovi postali masovno popularni. Do te mere da su se tehno i trens žurke dešavale po celoj Srbiji, ne samo u većim gradovima, i da su dobile oblik nekakvog društvenog pokreta. Većina tada aktivnih di-džejeva orbitirala je oko Radija B92 koji je bio vrlo angažovan u borbi protiv Slobodana Miloševića i uopšte raznih političkih užasa devedesetih, tako da su se te akcije prirodno preklapale. Većina studenata koja je 1996. i 1997. mesecima protestovala na ulicama Beograda je posle išla na žurke. Pa i ti protesti tada su bili kao nekakav rejv. Već pred kraj devedesetih razne nevladine organizacije, društva, a verovatno negde u pozadini i političke partije prepoznale su potencijal i masovnost ‘rejvera’ i u sklopu svojih akcija i kampanja organizovali su turneje po celoj Srbiji gde su kroz žurke sa tehno di-džejevima motivisali mlade da izađu i glasaju. Naravno da je i tadašnja vlast pokušala da privoli istu ciljnu grupu. Čuveni koncert benda Prodigy iz 1995. vešto je medijski predstavljen i izmanipulisan kao uspeh tadašnje vlade. Tada su se i na nacionalnoj televiziji emitovali programi posvećeni rejvovima i elektronskoj muzici. Čini mi se da su obe političke opcije želele da imaju tu kritičnu masu pod svojom kontrolom. Rekla bih da su nevladine i opozicione kampanje sa rok koncertima i tehno žurkama po celoj Srbiji ipak imale nekakav uticaj. Baš u to doba za glasanje je stasala nova generacija, svi mi koji smo do 2000. bili ozbiljno besni i očajni. I pokret Otpor je maltene bio sačinjen od mladih, progresivnih, osvešćenih i obrazovanih rejvera. Njihovo glavno polje delovanja bile su tehno žurke koje su organizovali, ne samo u tradicionalnom obliku, već bi svaki svoj protest pretvorili u žurku. Tehno jeste bio soundtrack te revolucije.“

Gordan Paunović na pitanje da li je rejv u Srbiji devedesetih zaista doprineo promeni političkog sistema ima drugačiji odgovor.

„Politički mi smo bili bezopasni i kao takvi verovatno dobrodošli sistemu, o čemu dovoljno govori da je poznati srpski MDMA farmaceut doktor Zarubica koji je imao lanac laboratorija za proizvodnju ekstazija, amfetamina, a verovatno i za preradu heroina, bio višestruko povezan sa SPS-om i uživao njegovu zaštitu koja se odronila sa padom te partije iz kombinacija – uhapšen je 2003. Rejver je postao opasan tek kada su krenuli protesti i kada je ples u klubu zamenio pobunom na ulici. Međutim rejv kultura nikada ne bi proizvela čak ni ono što verujemo da je bila promena, a nije, da nije bila snažno izmanipulisana od strane onih koji su bili vešti u političkim igrama. Naš politički sistem se nije promenio, postoji snažan kontinuitet poslednjih 30 godina i na neki način sam srećan što je rejv kultura ovde ostala van te priče.“

Petog oktobra nestao je društveni kontekst koji je rejv činio revolucionarnim. Umesto njega ušli su novac i kapitalizam

Kad se govori o Britaniji, uvek se ističe da je rejv supkultura bila veoma povezana sa korišćenjem ekstazija. Korišćenje te droge uzrokovalo je osećanje euforije, ljubavi, empatije među klaberima. Barijere među ljudima su se topile, spajali su se nespojivi. Smatra se i da je huliganizam suzbijen zahvaljujući rejv žurkama. Mogli su se videti huligani koji u ekstazi grle likove iz suparničkog tima (ovo se posebno odnosi na mančesterske fudbalske klubove). Ubrzo je taj zanos krenuo da jenjava. Tabloidi su počeli da pišu protiv tih žurki i prikazivali su ih kao moralnu opasnost. To je uzrokovalo još više policijskih racija, a to je dovelo do nestanka bezbrižnosti koju su rejveri osećali. Ubrzo se scena povukla u manje klubove i dalje je istorija… Sajmon Kuper, poznati britanski novinar i publicista, autor više knjiga o fudbalu od kojih je verovatno najpoznatija „Fudbalom protiv neprijatelja“, potvrdio je to:

„Huliganizam je bio ‘in’ sedamdesetih i osamdesetih godina. A onda su došle devedesete, rejvovi i ekstazi… A to je ljubav, to nije nasilje. Zakoni ne mogu to da reše. Imamo zakone i protiv ubistava, pa se događaju, imamo i zakone protiv droge, pa i dalje imamo drogu. Ne, najvažniji faktor su rejvovi i što je prestalo biti ‘in’ da budeš huligan, to je bačeno na marginu.“

U raznim prilozima za biografije srpskih političara postoje i redovi koji se odnose na srpsku klupsku plesnu scenu, tačnije na odlazak srpskih političara u klubove sa varijacijama tehno muzike. Čak je i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednom davnom intervjuu otkrio da je išao na tehno žurke.

Vladislav Tomanić kao jedan od ljudi iza kultnog kluba Industrija priča o publici.

„Interesantna je stvar da devedesetih godina nisi imao nikakvo mešanje tehno ekipe sa onima koji su išli na Acu Lukasa koji je tada bio kralj splavova. A danas to imaš. Danas isti klinci idu na Dance arenu, na Acu Lukasa, na Bubu Korelija… Krenuli smo od potpuno profilisane publike u devedesetim i došli do stanja u kojem je sve izmešano.

Ljudi iz DS i Građanskog saveza bili su deo publike u Industriji i konzumenti nove elektronske muzike. Omladina Građanskog saveza je u Industriji pravila žurke. Čak je i Vesna Pešić dolazila. Nije igrala, samo se promuva. Od političara je dolazio Srđa Popović koji je kasnije bio u Otporu. Dolazila je i Milja iz Otpora. Ona je bila veliki fan tehna. Klub Industrija je pomogao studentski protest 1996/97. Dali smo studentima razglas iz kluba i dok su ovi opozicionari na Trgu pričali u megafon, na Platou je bio razglas.

I Milorad Ulemek Legija je došao jednom u Industriju. Bilo je to u vreme bombardovanja kada smo radili matinee u Industriji. Tadašnji pukovnik Legija je došao naoružan i obezbeđenje nije moglo da ga ishendluje, pa je stigla policijska patrola Starog grada. On im je predao naoružanje i ušao u klub.

Postoji priča kad su Legija i Ceca Ražnatović bili u jednom klubu a muziku je puštao jedan francuski di-džej. Legenda kaže da je Ceca naručila neku pesmu, neki haus, a da di-džej nije hteo da je pusti. Onda mu je Legija poslao metak u salveti, Francuz je pustio pesmu i zbrisao iz kluba.“

Kao i u Britaniji, i u ostatku sveta rejv kultura i tehno su od nekog andegraunda polako stizali u mejnstrim ali i pod šape krupnog kapitala. O toj krajnjoj komercijalizaciji i omekšavanju čitave stvari govori Vladislav Tomanić.

o je bio baš odvažan, pankerski stav. Tada se desio i sunovrat kulture, pa smo mi stvorili svoju kulturu koja je nastala iz potrebe da se kroz telo, pokret i ples „očistimo“ i iscelimo od mraka svakodnevice

DJ TIJANA T.

„Pa i dolazak benda Prodigy 1995. bio je organizovan uz podršku gradskih vlasti Beograda. Oni su dali članovima benda ključeve grada. Nekoliko prvih lokalnih velikih rejvova napravila je ekipa koja se zvala Xperiment i oni su vrteli psihodelični trans i imali uspešne zabave. Najveća tehno žurka bila je 1995. i napravila ju je ekipa Zona ritma u filmskom studiju u Košutnjaku. Onda smo Gordan Paunović i ja radili određene zabave. Cosmic je pravio žurke na Kališu na Zvezdinom terenu, pa u SKC-u. Ja sam sa Markom Nastićem i Gordanom Paunovićem napravio prvu tehno žurku u bašti Sava centra 2001.

U septembru 2000. organizuje se prvi veliki Urban experience, pa onda dolazi 5. oktobar 2000. i upliv kompanija u tehno scenu koje postaju zainteresovane za organizaciju događaja. I tu počinje kraj profilisane tehno scene koja postaje šire društveno interesantna. Dolazi do sudara tehno scene i advertajzinga. U tom sudaru umire profilisana publika i stvar postaje masovna.

Prvo je bio Laki strajk, pa Marlboro, pa Tuborg. To su bila prva tri velika igrača koja su se pojavila.

Velike žurke sa velikim sponzorima su postale kontinuitet. Prve žurke koje je pravio Marlboro bile su besplatne. Tako je Filip Moris sve potopio jer je pravio na skoro svaka dva meseca besplatne žurke. Pet hiljada ljudi, ludilo od lajnapa, najbolja tehnika i dolazi do situacije da je svaka žurka koja bi bila programski orijentisana postala nemoguća jer zašto bi neko za nju davao pare kad će uskoro Filip Moris praviti hepening za džabe.“

Da li je kraj tog plesnog aktivizma u Srbiji stigao sa 5. oktobrom? Kada je sve postalo mejnstrim? Šta se i zašto desilo? O tome priča Tijana T.

„Ne bih rekla da je baš odmah taj duh nestao. Naprotiv, čini mi se da su se svi na toj energiji vozili još nekoliko godina. To je bila kao nekakva katarza, odjednom više nismo bili opozicija sistemu i svakodnevici, već smo bili pobednici. Čini mi se da se tako naša generacija osećala u tom kratkom periodu do možda 2006/07. Naravno da su svi koji su učestvovali u promeni sistema bili adekvatno nagrađeni i uvaženi u tom novom istorijskom poglavlju. B92 je dobio nacionalnu frekvenciju, Exit je postao nacionalni festival koji otvara američki ambasador svečanim koktelima. Učesnici tih akcija postali su deo novog establišmenta. Na ovaj ili onaj način. Velike internacionalne kompanije usmeravale su svoje ogromne budžete u sponzorstva žurki, festivala i koncerata na kojima je dominirala elektronska plesna muzika. Potpuno je bilo normalno da se na televiziji non-stop vrte izveštaji sa tih događaja, i to u udarnim terminima, iz državnog budžeta počeo je da se podržava Exit. Tako da je rejv odjednom postao nekakav narodni i državni projekat.

Ono što se odmah posle 2000. dogodilo, to je da je došlo do neke vrste tolerancije i pomirenja u publici. Devedesetih se znalo da na žurke ide ekipa koja sluša i prati alternativnu muziku i čita knjige i ide u pozorište itd. Dakle, ljudi suprotni dizelašima. Dizelaši su slušali isključivo narodnjake i domaći dens. Posle 2000. i dizelaši i navijači su odjednom postali deo te rejverske ekipe, a poruke koje su se širile društvom bile su da treba da budemo tolerantni prema svemu, prema različitostima, da imamo razumevanja, a posebno ako naša tolerantnost prema nečemu što nam je odbojno tamo nekom drugom donosi profit. To je bio period kada je politička elita mogla da se nađe u VIP-u dens arene i kada su ministri dolazili na ogromne sponzorske žurke. U tom periodu svi su bili zadovoljni. Publika je konačno mogla da gleda i sluša svoje omiljene izvođače uživo, u svom gradu i svojoj zemlji. To nam je do 2000. delovalo potpuno nemoguće. Organizatori žurki i festivala etablirali su se kao poslovni ljudi, nisu više bili neka padavičarska bagra. I u tom lancu između sponzora, medija, organizatora i ugostitelja dešavao se ozbiljan profit. Niko nije razmišljao malo dalje u budućnost, a publika koja je toliko bila politički angažovana odjednom je postala apolitična. Jer je sve delovalo kao da je u redu.

Muškarci su odlazili na žurke bežeći od mobilizacije i opasnosti da ih neko tokom noći izvuče iz kreveta i pošalje na ratište

O tome šta se dešavalo u državi i društvu dok mi nismo obraćali pažnju i dok smo srećno skakali po žurkama bolje je da govori neko drugi. Meni je bilo bolno da gledam kako se niko nije potrudio da uloži u lokalnu scenu, da podrži domaće izvođače i da gaji publiku kroz edukaciju u medijima u kojima je tada za to bilo i više nego dovoljno prostora. Svi su dovodili inostrane zvezde na žurke i festivale na kojima je ulaz često bio i besplatan. To je ostavilo katastrofalne posledice na celu scenu. Godine 2008. desila se globalna ekonomska kriza, sve slavine inostranih sponzorstava i donacija su se zavrnule i mi smo se našli u situaciji da u Beogradu postoji možda samo jedan klub i da skoro nema novih, mladih entuzijastičnih di-džejeva, te da publika ne želi da sluša domaće di-džejeve, jer su se razmazili u prethodnom periodu.

U Beogradu su situaciju izvadili pojedinci koji vole svoj grad i koji su na sopstvenu inicijativu bez skoro ikakve finansijske podrške počeli da baziraju svoj program na lokalnoj sceni i da ponovo u duhu devedesetih figuriraju kao neka vrsta angažovanog klabinga. Prvo su to bili brod 2044 i KC Grad, a onda se malo kasnije otvorio i Dragstor. Dragstor i 2044 su sada među najcenjenijim klubovima u svetu, potpuno zasluženo, jer su podržavali samo ono što je autentično naše, lokalno i samim tim su bili zanimljiviji od svega do tada. Dragstor je sada već kombinacija kluba i kulturnog centra, s obzirom na to da organizuju i koncerte klasične muzike i pozorišne predstave i slične sadržaje. Tako se opet vraćamo na priču sa početka – u situaciji kada visoka kultura preti da bude potpuno ukinuta, neki klaberi i rejveri prave svoju kulturu.“

O tome da li je kraj tog plesnog aktivizma u Srbiji stigao sa
5. oktobrom 2000. priča Gordan Paunović.

„Da, u smislu značenja koje je imao devedesetih, te neobične pozicije snažnog kolektivnog eskapizma koji se istovremeno mešao i sa političkim buntom. Međutim to je samo jedna dimenzija, to da je 5.oktobra nestao taj društveni kontekst koji ga je činio revolucionarnim a da je umesto njega ušao novac i kapitalizam. Zapravo je ta tranzicija od idealizma ka konformizmu sve vreme trajala jer je na sceni odranije postojao nekakav novac i kada ga je retko gde bilo, tako da smo svi pokušavali da živimo bolje. Međutim ono što je zaista nestalo, to je osećaj pripadnosti kolektivu, tehno plemenu, koji se nakon te promene atomizovao i preselio na lični nivo gde je svako morao ponovo u sebi da pronađe duh pobune, revolucije i aktivizma. Nakon 5. oktobra neprijatelj više nije bilo ružno lice predsednika već nešto opasnije, u čemu se istovremeno opojno uživa ali i umire: kapitalizam. Ali je trebalo mnogo vremena da se to shvati i razume. Mnogi još nisu.“

Tijana T. vidi da se angažovani klabing, ona vrsta klupske zabave koja je krasila srpsku tehno scenu, sada pojavljuje u nekom obliku u Evropi.

„Zanimljivo je dodati da je tema angažovanog klabinga sada aktuelna širom sveta, pošto i taj veliki zapadni svet upada u razne krize i to se odmah reflektuje na plesni podijum. Odjednom su žurke povod za razne oblike aktivizma, ličnih i kolektivnih borbi. U znak protesta na ulicama Londona, Pariza i Berlina organizuju se rejvovi na otvorenom, sve isto kao kod nas devedesetih.“