„Rekla sam im: ja sam muško i neću da se udam“: Ispovesti poslednjih albanskih virdžina

LEPUŠA, Albanija – Kao tinejdžerka u patrijarhalnom i tradiciji okrenutom planinskom selu na krajnjem severu Albanije, Đistina Grišaj je donela drastičnu odluku: provešće ostatak života kao muškarac.

Nije želela da je udaju, niti joj se sviđalo da kuva i da „radi sve one stvari koje žene rade“, pa se pridružila albanskom bratstvu koje ispituje granice rodova. Poznate su kao „burrneshat“, ili „žene-muškarci“. Uzela je i muški nadimak – Duni.

„To je bila moja odluka. Rekla sam im: ja sam muško i neću da se udam“, priseća se razgovora sa svojom porodicom.

Malo žena u današnjoj Albaniji želi da bude ono što antropolozi nazivaju „zaklete device“, ili virdžine, iako je ovo tradicija koja traje vekovima. One se obavezuju na celibat i uživaju u svim muškim privilegijama, kao što su pravo da donose odluke u kući, da puše, piju i same idu napolje.

Duni kaže da je njen izbor bio prihvaćen bez problema, iako je majka sve do svoje smrti, 2019. godine, pokušavala da je odgovori. Kao i drugim „burnešat“, i njoj se i dalje obraćaju tradicionalno, sa ženskim zamenicama; Duni se u zvaničnim dokumentima i dalje zove Đistina Grišaj i sebe ne smatra transrodnom osobom.

Dunino selo, inače hrišćansko kao i većina mesta na severu, u poslednje vreme zbacuje svoju klaustrofobičnu izolaciju, umnogome zahvaljujući krivudavom putu koji privlači posetioce, a omogućava ženama da odu nekuda i žive sopstvene živote.

„Društvo se menja, burnešate umiru“, kaže Đok Luli, ekspert za tradiciju severne Albanije. Ne postoje jasni podaci o tome koliko ih je preostalo – verovatno desetak – ali sve su starije osobe. Duni, kojoj je 56, najmlađa je među njima.

„Bilo je to bekstvo od uloge namenjene ženama“, kaže Luli. „Ali više nema te očajničke potrebe da se pobegne.“

Dunina bratanica Valerjana Grišaj (20) kao tinejdžerka je odlučila da napusti planine i preseli se u Tiranu, relativno modernu prestonicu Albanije.

„Sve moje drugarice udale su se do 16. godine“, kaže ona kada je pitamo za selo. Valerjana je rekla da razume odluku svoje tetke.

„Nije bilo snažnih, nezavisnih žena. Da biste to postale, morale ste da budete muškarac.“

Time što se proglasila muškarcem, Duni nije udarila na uvrežene rodne uloge, već im se potčinila. Muškarci, verovali su svi u njenom planinskom plemenu, uvek će imati više moći, više poštovanja; zato je jedini način da žena prisvoji deo tih privilegija bio da im se pridruži, a ne da ih pobedi.

Dijana Rakipi (66), burneša koja je odrasla na severu pre nego što se preselila na jug, u Drač, takođe se zavetovala da će služiti porodici kao muško. Rođena je nakon što je preminuo jedini sin u kući. Govorili su joj da ju je Bog poslao da ga zameni.

Duni je zahvaljujući svojoj mladoj rođaci shvatila da postoje i manje drastični načini da žena živi ispunjen život.

„Društvo se menja. Ali mislim da sam ja, za svoje vreme, donela dobru odluku“, kaže ona.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 9. septembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs