Godinu dana unazad, ekološke teme i pitanja – neki bi rekli „napokon“ – zaokupljaju pažnju građana Srbije. O tome svedoče ne samo istraživanja javnog mnjenja već i protesti i apeli. Kad smo kod protesta, čini se da su ulice zamenile dijalog i razgovore između privrednog sektora, građana i javnih institucija.
Rane javne konsultacije koje bi prethodile izradi studije uticaja na životnu sredinu predstavljaju polaznu tačku, platformu koja bi otvorila dijalog, okupila sve zainteresovane strane, uticala kako na prevenciju i zaštitu životne sredine, tako i na smanjenje jaza i nepoverenja koje postoji, primarno, između građana i privrednog sektora.
Danas, ukoliko biste kao građanin, aktivista ili organizacija želeli da učestvujete u postupku izrade studije o proceni uticaja određenog projekta ili investicije na životnu sredinu, morali biste svakodnevno da kupujete sve novine kako biste pronašli oglas u kom se javnost obaveštava o pokretanju postupka procene uticaja, ili da beskonačno surfujete po sajtovima nadležnog ministarstva ili lokalne samouprave. Ako vam se posreći i na vreme uočite poziv za učešće, postoji verovatnoća da, uz svu vašu dobru volju i upornost, ostanete „kratki“ za razumevanje njegovog sadržaja, zbog potpuno formalizovanog administrativnog jezika i stručne terminologije.
Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu RERI, vođen željom da prevaziđe sistemske nedostatke i podrži uspostavljanje dijaloga između građana, privrednog sektora i javnih institucija, pokrenuo je projekat pod nazivom „Unapređenje multisektorskog dijaloga i modela javne saradnje u procesima procene uticaja poslovanja na životnu sredinu“.
Programski direktor RERI-ja Mirko Popović objašnjava polazne ideje projekta:
„Formalizovan i birokratizovan postupak procene uticaja ne omogućava dijalog lokalne zajednice i investitora, pa smo pokrenuli inicijativu za rano uključivanje javnosti – pre nego što dođe do izrade studije procene uticaja. Na taj način bi se stekli uslovi da investitor i lokalna zajednica prepoznaju međusobne interese, uvide potencijalne konflikte i da ih otklone na vreme. Pošli smo od pretpostavke da nisu svi investitori zli zagađivači i da nisu svi građani dokoni zlonamernici koji samo žele da zaustave razvoj i ometaju investicije. Pošli smo od pretpostavke da svako želi da blagovremeno bude informisan.“
Pretpostavka da svi igraju za isti tim, kao i da su značaj ekonomskog prosperiteta i zaštite životne sredine podjednako važni vlasniku kompanije i meštaninu koji ima kuću pored nje, porušena je međusobnim nepoverenjem.
Jaz nepoverenja koji je stvoren između njih, a tiče se konkretno studija uticaja na životnu sredinu, nastao je na samom početku primene Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, 2004. godine. Ovaj zakon je u pravni sistem Republike Srbije ušao kroz proces pristupanja EU. Javna uprava je, najčešće, nastojala da nađe lakši put za sebe i investitora, kako bi se pomogla slabašna srpska privreda. Jer postupak procene uticaja produžava postupak izdavanja dozvole za izgradnju kompanijskih objekata, i košta.
„Produžava postupak, to je tačno, ali ne značajno ako se počne na vreme. Osim toga, isto bi se moglo reći i za postupak izdavanja građevinske dozvole – oduzima vreme i košta. Pa ipak je neophodna. Ako bismo ih poredili sa ukupnim troškovima investicija, troškovi izrade studije i postupka javnog uvida predstavljaju minimalan izdatak“, navodi Popović.
Na pitanje da li je nepoverenje opravdano, Popović odgovara pozitivno i dodaje da moramo pažljivo izbegavati generalizacije i suditi o svakom slučaju na osnovu konkretnih činjenica.
„Međutim, jasno je da je nezadovoljstvo direktan rezultat birokratske i nerazumljive procedure, odsustva motivacije javne uprave da građanima pomogne (iako ima izričitu obavezu). Investitori obično (svaki slučaj je slučaj za sebe) uspostave komunikaciju i koordinaciju sa javnim vlastima kako bi procedura tekla glatko. Građani obično dobiju šansu kao i Artur Dent u ‘Autostoperskom vodiču kroz galaksiju’.“
RERI je analizom oko 50 projekata došao do zaključka da se određeni broj metoda ponavlja, u zavisnosti od projekta. Među najučestalijim primetni su project spliting ili salami slicing – razdvajanje, cepkanje projekta na manje delove da bi se predstavili manji uticaji od stvarnih, ili da bi se procena uticaja odložila za što kasniju fazu – fazu kada je fabrika već uveliko u izgradnji, te ko će onda da se osvrće na procenu uticaja?
Razmatranje alternativa takođe je čest nedostatak zbog kojeg bi svaka studija u kojoj nisu razmatrane razumne alternative trebalo da bude odbačena. Obaveza je izrađivača studije da razmatra alternative (tehnologija, veličine projekta, lokacije, upotrebe energije i slične) te da investitoru predloži ona rešenja koja su najpovoljnija za životnu sredinu. Analiza alternativa nije mogućnost nego obaveza, standardna metodologija koja se koristi prilikom izrade studija. Ali ne i kod nas. Izrađivač studije će zadovoljiti formu i u studiji će se naći poglavlje „analiza alternativa“, ali u poglavlju će pisati da nije bilo razmatranih alternativa. Forma zadovoljena, ali ne i suština.
U Češkoj je, podseća sagovornik Nedeljnika iz RERI-ja, prilikom izgradnje obilaznice oko Praga, nadležno ministarstvo, prilikom davanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja, prihvatilo alternativu koju su predložile lokalne organizacije i predstavnici lokalnih vlasti. Takođe, pod uticajem javnosti, prilikom izgradnje auto-puta, upravni sud, opet u Češkoj, poništio je saglasnost na studiju i naložio razmatranje novih alternativa, te je izrađivač studije analizirao novih pet alternativa.
„Često se mogu pronaći studije koje sadrže zastarele podatke ili prepisane iz drugih studija. Teško ih je uočiti ako se pažljivo ne čita, ali često se dešava da izrađivači kopiraju cele delove, pa Rzav postane Ibar a posao postaje brži i lakši“, priča Popović za Nedeljnik.
Državni organi zaduženi za zaštitu životne sredine imaju nadležnost da vode postupak od početka do kraja i utiču na otklanjanje navedenih nedostataka. Međutim, uočeno je da ih i oni fabrikuju.
Programski direktor RERI-ja navodi još neke primere:
„U postupku pripreme dokumentacije za građevinsku dozvolu investitor je dužan da pribavi dozvole od različitih javnih preduzeća, dešava se da neki papir zafali. To je odmah razlog za odbacivanje zahteva ali se u praksi ne dešava. Takođe, građevinska dozvola ne sme biti izdata bez saglasnosti na studiju o proceni uticaja. Ipak, veoma često je izdata.“
Jedan od načina da se ovakve stvari preduprede jeste organizovanje javnih konsultacija u ranoj fazi projekata. Dijalog bi omogućio međusobno razumevanje i prilagođavanje očekivanja, jasnije odgovore na potrebe zajednice, a time i umanjio rizike uz kašnjenja u implementaciji projekta. Ovakav postupak takođe unapređuje transparentnost i odgovornost u radu institucija, te povećava verovatnoću održivosti projekta.
Da bi sve strane imale korist od javnih konsultacija smatra i Popović.
„Javnost bi na vreme saznala za projekat i dobro se pripremila za formalnu fazu postupka. Investitor bi dobio mogućnost da informacije prikupi na samom izvoru, upozna se detaljno sa lokacijom i na vreme uvidi koje negativne uticaje njegov projekat nosi, te da na vreme planira njihovo otklanjanje.“
Izrada ovog medijskog sadržaja omogućena je u okviru programa „Aktivni građani – bolje društvo: zagovaranjem ka saradnji i demokratskom razvoju Srbije“, koji realizuje BOŠ uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj teksta isključivo je odgovornost organizacije RERI i ne predstavlja nužno stavove USAID-a, Vlade SAD ili BOŠ-a.
Tagovi
