Do Đorđa Balaševića sam došao skelom. U proleće 1999. godine to je bio jedini način da se pređe Dunav, tri novosadska mosta srušena su tokom NATO bombardovanja. Neki mirni, uplašeni i zbijeni ljudi na toj velikoj plutajućoj konstrukciji, uz pomoć vojske, prebacivali su se sa jedne na drugu stranu reke. Bio sam među njima.
Na Keju žrtava fašizma čekao me je moj domaćin, policajac u civilu, koji je bio „garant“ da se ništa nepredviđeno neće desiti, osim ako nas ne pogodi neka bomba. Prespavao sam u njegovom stanu, a sutradan me je čekao odlazak kod Balaševića.
Tokom noći tle se povremeno treslo, bombe su padale i u jednom momentu moj domaćin, sada već policajac u pidžami, i ja, poskakali smo iz kreveta i brzinski se smestili ispod dovratka. Ipak, i tada sam se više tresao od pomisli na susret sa Balaševićem. Nije se oglašavao tih meseci, bila je to novinarski rečeno ekskluziva. Radio sam za „M magazin“, mesečnik koji se štampao u Veroni, pa kamionima, tog ratnog proleća, preko Mađarske, dopremao do čitalaca u Srbiju.
Najveći savremeni pesnik je, osim armije obožavalaca, imao i status nezaobilazne figure u životu generacija i generacija, ali su mu sve vreme pomračeni umovi sa svih strana zemlje čiji je simbol prišivali razne etikete. Nekim čudom, tada nije bio na listi „domaćih izdajnika“ – neke druge su optuživali da su prizivali bombe i znamo kako se to završilo.
Međutim, kada me je tog jutra na rastanku moj domaćin, policajac u civilu, pitao da li bi mogao sa mnom da ide kod Balaševića, „jer bi jako voleo da ga upozna“ malo sam se sledio. Moj izraz lica i neki osmeh, na nervnoj bazi, bili su jasan odgovor. Pozdravili smo se bez suvišnih reči.
U dvorištu Balaševića, u Ulici Jovana Cvijića, osim svih članova porodice, dočekalo me je i sunce. Dok smo pili kafu, osećao se zadah rata i tresak detonacija, ali od svega toga je bila jača priča o neverovatnom oporavku Jelene Balašević posle teške saobraćajne nesreće. Povredila je drugi vratni pršljen, bila je u stanju kvadriplegičnosti i uprkos neveselim lekarskim prognozama, mlađa Đokina kći sa osmehom prilazi stolu da se upoznamo.
Đole je (nisam ga tako oslovljavao, samo sam ga u tom trenutku tako doživljavao) imao neki tužan pogled, izgledao je kao da je baš tih dana dobio neke nove bore, tek tu i tamo bi se pojavio poneki osmeh. Bio je ošišan do glave, a na levom ramenu drečala je tetovaža velikog plavo-crvenog miša.
Otkud miš na ramenu, pitao sam ga više pogledom nego rečima.
„To je bilo moje obećanje Jeleni dok je teško povređena ležala u bolnici. Po svim prognozama imala je male šanse da preživi, ali smo je, bukvalno, oteli od smrti. Spasavajući njen život, mi u porodici smo spasavali i svoje – jer bez nje nam ništa ne bi vredelo. Nas petoro smo ekipa. U toj nesreći koju je Jelena doživela i koja se po nas vrlo sretno završila, shvatili smo da se život u jednoj sekundi okrene i ode u drugom pravcu. Što bi Laloši rekli: ‘Tek kada bunar presuši, onda vidiš koliko ti je voda vredela.’
Poslednji put u ‘Sava centru’ sam im rekao: ‘Ne bojim se da će me neko uhapsiti na sceni. To može da se desi. Bojim se da ćete vi tu sedeti i da ništa nećete uraditi. To je sramota od koje se ne bih oporavio.’ Iz godine u godinu primećujem kako se na beogradskim koncertima volumen onog vrcavog, hrabrog Beograda polako spušta i kako to postaje jedna preplašena varoš koja se boji da li ću pomenuti ovog ili onog
U tim dugim pričama oko njene postelje, u šok sobi, stvarno smo je otimali od mraka, po čijoj ivici je hodala. Onda je svako od nas davao obećanja koja su uvek bila blesava. Rekao sam: ‘Onog momenta kada ti staneš na noge, ja ću se ošišati do glave i tetovirati.’ To joj je tada zvučalo smešno. Međutim, ona je nekim pravim čudom za mesec dana stala na noge. Odmah sam se obrijao do glave i ostalo je tetoviranje. Onda je krenulo: ‘Ne moraš, stavi nalepnice ili kanu, može da se skine za godinu dana.’ Vrlo sam sujeveran tip i nisam želeo da se moja čarolija skine za godinu dana. Dali su mi katalog tetovaža i ostalo je da biram da li ću kukasti krst, čudovište, zmajeve, zmije… jedva sam uspeo da pronađem Amosa, miša iz jednog crtanog filma. To je naša porodična priča jer sam deci stalno govorio da u šeširu imam Amosa koji mi sve šapuće. Verovatno ću jednog dana biti smešan na plaži kao ćelavi deda sa istetoviranim mišem na ramenu. To je mali pečat na Jeleninoj otpusnoj listi iz bolnice i uvek ćemo se toga sećati kao jedne od velikih pobeda u životu.“
Došao je trenutak da uđemo u kuću jer je Olivera servirala posluženje, između dva zalogaja, konstatujem kako je pomalo iznenađujuće što u ovom ratu njegovog imena nema na spisku „domaćih izdajnika“, a tu je uvek imao rezervisano mesto.
„Uglavnom ćutim, ne eksponiram se previše. Čini mi se da ništa ne bih mogao da promenim i da bi to bila uzaludna žrtva.“
Pitam ga kako se, dok nas avioni nadleću, oseća kao ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija.
„Ta počasna titula u ovom trenutku je vrlo cinična. Ujedinjene nacije nisu uradile ništa da spreče ovo bombardovanje. To zvanje nikada nisam zloupotrebljavao, nisam uzeo pasoš, niti sam se ijednog trenutka tako predstavljao jer sam bio ambasador dobre volje na crno, mnogo godina pre nego što su mi UN dodelile to priznanje.
Baš od povratka sa tih čuvenih sarajevskih koncerata, koji su ovog februara neprimetno proslavljali godišnjicu, ovde sam doživeo najneprijatnije trenutke u karijeri i nisam imao iluzija da se stvari mogu rešiti na neki drugi način osim nekom drastičnom situacijom, u koju smo sada svi uvučeni kao taoci.
Za nekog nepristrasnog posmatrača ovo što nam se događa sada, samo je običan sled događaja. To se, na kraju, ipak, moralo desiti i kod nas. Kao ambasador dobre volje ne idem ulicom i vičem: ‘Peace, braćo!’ Jedino bih mogao da se odbranim citirajući svoje pesme od ‘Samo da rata ne bude’, pa do ‘Putuj Evropo’. Mogu samo da žalim što niko nije slušao pesme, ali pesme ionako ne menjaju svet.“
U karijeri ovog osobenog stvaraoca bilo je raznih bura i oluja, ali ono što je bilo konstanta – bio je crvena marama za sve bikove rata koji su jurišajući jedan na drugog ostavljali pustoš, gazili travu i lomili bagrenje.
U pesmi „Sloboda NE!“ Balašević 1991. godine poručuje Slobodanu Miloševiću: „Zauzdaj svoje klonove, dok Vijetnam ne ponove… I ja ponekad popušim, ali zbog toga zemlju ne srušim… Da li je ovo kasarna ili zemlja“.
U trenutku kada je „Ne lomite mi bagrenje“ napisana 1986. godine, Srbi su se selili sa Kosova i ona je funkcionisala u tom smislu, kao srpska pesma. To je pesma za sve one koji pokušavaju da imaju neki svoj život: svoje male praznike, nedelje, porodične fotografije, ritual, klince, izlete, a onda ih neko otera, sruši im kuće, zapali mostove u ime nekih viših, devijantnih ciljeva. Koliko je bagrenja polomljeno ovde od trenutka nastanka te pesme? Prvo na Kosovu, pa u Hrvatskoj oko Knina, Slavoniji oko Vukovara, oko Dubrovnika…
„Ta pesma snimljena je na crno i te 1991. i 1992. godine prošla je dosta diskretno. Ima tamo jedan stih koji kaže: ‘Nemoj nas više braniti, brigom ćeš nas sahraniti.’ Njen alibi je što je napisana tako davno. Planirao sam da je stavim na svoj novi album ‘Devedesete’, ali ne znam kako bi zvučalo kada bih je pevao van zemlje. Uvek kada lajem, volim da to bude u blizini tipova koje pominjem. Taj vic ne prolazi na drugom mestu. To je, nažalost, samo naša pesma.
Sada kada me pitaju kako bih se iz svega ovog izvukao, kao diplomata i Lala kažem: ‘Do ovakve situacije nikada ne bih ni doveo.’ Ovde se sada igraju prljave, gadne igre, a svi smo igrači. Čujem pre neki dan opet neke ‘ekspertize’ i stručna mišljenja kako je ovo ‘vrlo zajebana stvar, na kraju i jedna i druga strana moraju biti zadovoljne’. Jedino je malo nezgodno što mi u ovoj priči nismo ni jedna ni druga, već treća strana.“
Plašite li se, izgovorio sam dok smo nazdravljali čašom belog vina.
„Ne. Jedna afrička izreka kaže da se pametan čovek stidi, a glup se plaši. Sramota me je zbog rušenja ugleda jedne male, pravedne, ratničke državice, možda malo drčnije nego što bi trebalo. Uvek mi je bilo krivo što se ruši dobar imidž ove zemlje, pa se ide čak dotle da čitav svet bude protiv nas. To, naravno, ne znači da je taj svet u pravu, ali tragično je to što kod nas ne postoji niko ko može da se dogovori sa tim svetskim barabama.
Poslednji put u ‘Sava centru’ sam im rekao: ‘Ne bojim se da će me neko uhapsiti na sceni. To može da se desi. Bojim se da ćete vi tu sedeti i da ništa nećete uraditi. To je sramota od koje se ne bih oporavio.’ Iz godine u godinu primećujem kako se na beogradskim koncertima volumen onog vrcavog, hrabrog Beograda polako spušta i kako to postaje jedna preplašena varoš koja se boji da li ću pomenuti ovog ili onog. I svi vole kada pljunem po nekom, sve u stilu – nije normalan, skloniće ga, uhapsiće ga. Kada bi se to desilo, naravno svi bi rekli: ‘Pa, mi smo ti govorili da ne pominješ, šta ti je to trebalo?’ A zemlja je danas dovedena u to stanje – navikli smo se na sve.“
Delovao je dosta razočarano Beogradom.
„Bio sam na ivici odluke da više ne radim koncerte u Beogradu, jer sam i ove i prošle godine bio razočaran. Čini mi se da je to stvar koju treba završiti i pamtiti kao dobru uspomenu. Planirali smo da ovogodišnji, inače stoti koncert, održimo ispred ‘Sava centra’ i da tu budu svi oni koji su dolazili prethodnih devedeset i devet puta. A sada je bilo ponuda da to uradimo i na Trgu republike. Međutim, ni publika, ni Beograd, ni ja, nismo zaslužili da stoti koncert bude u takvom okruženju. Bilo bi to za biografiju lep podatak da sam stoti koncert održao u Beogradu po kojem padaju bombe, ali to je meni vrlo tužno. I ne bih se nešto na taj način branio.
Bilo mi je teško i da nastupim na onom uskršnjem koncertu jer je to situacija kada bih rekao nešto različito od onoga što sam izgovorio, ali bi u ovom momentu bilo protumačeno kao defetizam i izdaja domovine.“
Priča mi kako ga je zbunila prva sirena za vazdušnu opasnost.
„Ovde se prvo čuo tresak jer je pogođena kasarna na Majevici, pa tek onda sirena. Bio sam više zbunjen nego uplašen. Verujem u neku karmu i ne verujem da ću poginuti u Novom Sadu od neke NATO rakete. Jednom sam krenuo po ćevape na skuteru. Olivera se pobunila jer je bila vazdušna opasnost.“
„Jesam“, smeje se Olivera. „Samo me je pitao: ‘Da li ti zvuči realno da čuješ kako je poznati jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević poginuo za vreme NATO napada na Novi Sad, na svom skuteru, sa šerpom punom ćevapčića?'“
Ne idem ulicom i vičem: ‘Peace, braćo!’ Jedino bih mogao da se odbranim citirajući svoje pesme od ‘Samo da rata ne bude’, pa do ‘Putuj Evropo’. Mogu samo da žalim što niko nije slušao pesme, ali pesme ionako ne menjaju svet
Balašević vadi novu poslovicu iz šešira: „Kad grmi, primitivan čovek se boji neba, a pametan razmišlja zašto se to događa“ i dodaje: „Moramo da shvatimo da nemamo posla sa normalnim ljudima. Neki od nas to znaju godinama, a nekima će, na kraju, ipak, biti jasno. Niko normalan ne bi pucao na most na kome su ljudi. Niko normalan ne bi pucao. A sada razmislimo da li bi neko normalan slao decu na most da ga brane od napada nenormalnih. To je vrzino kolo u kome su se stvari otele kontroli.“
Zanimalo me je da li u takvim okolnostima može da piše pesme.
„Prijatelji koji su na ovaj ili onaj način bili učesnici događaja u Vukovaru često su mi govorili da moram da odem tamo i pokupim neke umetničke impresije. Nisam bio. Sad u Novom Sadu imam inspiraciju gledajući zapaljeno nebo, srušene mostove i ljude koji mi, zbog sopstvenih tragedija u glavi, ruše jednu po jednu uspomenu. Sada nam je dalje Petrovaradinska tvrđava nego Budimpešta. I do tvrđave moramo da idemo skelom. Od svega toga verovatno ću nešto napisati. Mislim da o ovome treba pisati sada da nas ne bi posle prepričavali.“
Pokušavam da mu opišem tu teskobu dok skelom prelazite reku. Kaže da nije imao to iskustvo.
„Tu, valjda, prioritet imaju oni sa radnim obavezama. Čitava ta gomila zgužvanih ljudi izgleda prilično ponižavajuće. Meni bi jedino bilo interesantno da Aleksa to doživi i upamti, ali još uvek se ne usuđujem sa njim da se popnem jer može biti previše opasno, a Dunav još nije za plivanje.“
A sada ću da vas pitam nešto o čemu do sada niste imali prilike da govorite, izgovaram gledajući ga u oči. Vaša pesma „Ne lomite mi bagrenje…“
Nasmejao sam ga.
„Pre mnogo godina u Ljubljani je otkazan jedan koncert jer je omladina Slovenije tu pesmu tumačila kao velikosrpsku, okrenutu protiv Albanaca i bojkotovali su koncert. U momentu kada se Vojvodina osećala ugroženo po pitanju neke svoje slobode, negde u vreme jogurt-revolucije, bilo je dovoljno da kažem: ‘Deco, nikada nisam bio u Prištini, ili u Peći, i ne znam da li tamo ima bagrenja, ali sam dolazeći danas iz Novog Sada u Suboticu video usput mnogo bagrenja’ i odmah je ta pesma postajala autonomaška. Kao umetnik sam ponosan što bi ta pesma mogla da se otpeva i na albanskom i da opet ima određenu težinu. Nisam tom pesmom pozivao na rat. U njoj se ne pominju ni Srbi ni Albanci. Vrlo sam pazio na te stvari. U trenutku kada je napisana 1986. godine, Srbi su se selili sa Kosova i ona je funkcionisala u tom smislu, kao srpska pesma. To je pesma za sve one koji pokušavaju da imaju neki svoj život: svoje male praznike, nedelje, porodične fotografije, ritual, klince, izlete, a onda ih neko otera, sruši im kuće, zapali mostove u ime nekih viših, devijantnih ciljeva. Koliko je bagrenja polomljeno ovde od trenutka nastanka te pesme? Prvo na Kosovu, pa u Hrvatskoj oko Knina, Slavoniji oko Vukovara, oko Dubrovnika, pa u Bosni čitavo čudo šuma, da bi se opet lomilo bagrenje sada na Kosovu. Univerzalna pesma.“
Rezimiramo svakodnevicu, taj apokaliptični trenutak, pitam ga šta mu od tih običnih malih stvari najviše nedostaje.
„Proputovao sam svet i slikao se po belosvetskim trgovima, skverovima, avenijama, a nikada se nisam slikao pored novosadskih mostova jer sam mislio – što da se slikam kada su stalno tu. Onda čovek shvati da su obične stvari važnije od takozvanih ideala iza kojih se po pravilu kriju samo interesne grupe i ekipe ljudi koje pokušavaju da zaštite svoje pozicije, birače, poreske obveznike koji su ulagali u tomahavke… Stalno očekujem da se pojavi neki glas razuma jer imam četrdeset šest godina i malo sam prestar da slušam kako ćemo izgraditi još lepše zgrade i mostove. Čitavog života slušam kako smo spremni na najveća odricanja – ja stvarno više nisam! Doživeo sam zrele godine i još uvek se vozim putevima prepunim rupa koji se stvarno ne mogu pravdati ratom. Ako je trebalo sve srušiti da bismo krenuli dalje – evo i to je urađeno. Nadam se da je ovo tačka na devedesete i da ćemo, konačno, reći da je rat završio balkansku turneju velikim nastupima u našoj zemlji, na otvorenom.“
Citiram jednu njegovu rečenicu: „Nema još ni blizu te letilice u koju bi moglo da stane sve ono što bih morao da ponesem kada bi me neko konačno naterao da zauvek odem odavde.“ Jeste li smanjili količinu prtljaga?
„Rešio sam da ovde ostanem do kraja, da vidim dokle sve ovo može da ide. Samo ne znam koliko ću to svojoj deci moći da poturim kao bajku, kako će ovde biti sve u redu. Klincima, ipak, treba otvarati oči i pokazati im da postoji mogućnost izbora. Ima ona stara pesma: ‘Ako nekog voliš, oslobodi ga, ako ti se vrati, znači da te je voleo’.
Uvek mi je bilo krivo što se ruši dobar imidž ove zemlje, pa se ide čak dotle da čitav svet bude protiv nas. To, naravno, ne znači da je taj svet u pravu, ali tragično je to što kod nas ne postoji niko ko može da se dogovori sa tim svetskim barabama
Kada su ljudi odlazili, uglavnom sam mislio: ‘Budale, gde će da počinju život iz početka u četrdesetoj.’ Oni se sada ne oduševljavaju time što imaju benzina i time što nas pre podne nisu bombardovali, nego samo nadletali. Imaju život bez bonova, Černomirdina, Džejmija Šeja, Klarka, Jove Todorovića…“
Konstatujem kako jedno ratno poglavlje nije loše za biografiju.
„Možda će ovo biti interesantno za biografiju, ali meni sada uopšte nije interesantno. Nikada nisam mogao da pretpostavim da će u Novom Sadu biti srušeni mostovi i da će goreti nebo. Ove vatre nad Novim Sadom su oprljile neke zvezde u kojima sam do sada gatao. Sada sam jedino prepušten tome da čekam da se nešto dogodi i da držim palčeve da ovo ne može dugo da traje. To vam je ono: ‘A ljudi ćutali, a šta bi drugo, i pričali da ovo ne može dugo.'“
Na samom rastanku pitam ga da li se oseća kao gubitnik.
„Apsolutno. Ostaje gorak osećaj poraza iza čitave moje mirnodopske, kosmopolitske priče. Ispunjava me očaj pri pomisli da ćemo biti crna rupa na karti sveta. Ipak, nadam se da će biti kao u onom filmu u kojem se dešavaju loše stvari, ali se završi hepiendom i svi vole da ga gledaju.“
Vraćajući se tog dana iz Novog Sada, na plutajućoj skeli, vrtim po glavi Balaševićevu rečenicu, koju je napisao par godina ranije, povodom jednog nama takođe bliskog rata: „Preosetljiv sam. Eto, meni jedan najobičniji rat pokvari raspoloženje.“
Tog dana, u Ulici Jovana Cvijića, nije bio neraspoložen. Bio je očajan.
Sada smo očajni mi.
Tagovi
