Restorani društvene ishrane, zajedničke kuhinje i samoposluge: O svim uspesima i promašajima socijalističke modernizacije priča nam kustoskinja Muzeja Jugoslavije

U posleratnom periodu, onda kada dolazi do velikog modernizacijskog skoka, kako u tehnološkom svetu, tako i u porodičnom životu, pa samim tim i u životu žene, nastaju velike promene, sa kojima su Jugosloveni morali da se suoče i da im se prilagode.

„Ljudima nije bilo lako da se prilagode tom novom načinu života koji je bio propagiran od strane države, da sad svako treba da bude moderan. Tih 1950-ih godina postojao je veliki modernizacijski skok“, priča nam kustoskinja Muzeja Jugoslavije Ana Panić. 

Kako kaže, to su bile generacije čiji su se životi drastično promenili za vreme njihovog životnog veka. Tako je, na primer, jedna žena govorila kako „nikad nije bolje bilo“, pošto je ona, kada je rođena, spavala na slami, a onda dolazi do toga da dobija svoj komforan stan, gde živi sa porodicom, oni uspevaju da kupe auto i da idu svake godine na letovanje.

Jugoslovenke, koje su naravno bile glavne zadužene za poslove u domaćinstvu, u časopisima kao što su „Leksikon savremenog života“ ili „Praktična žena“ informišu se o tome kako da koriste nove kućanske aparate i tehnologiju – poput frižidera, poluautomatskih veš mašina, električnih šporeta.

Osim toga, a s obzirom na to da žene nakon rata dobijaju pravo glasa i jednaka prava sa muškarcima – odnosno da počinju da rade, imaju jednake plate, bilo je dosta članaka o tome kako da uštede vreme koje troše na kućne poslove.

„Žene se zapravo pozivaju da rade, to dolazi s ratom i nedostatkom radne snage, jer dosta muškaraca je poginulo u borbama, pa su i žene bile potrebne kao radna snaga„, objašnjava nam dalje kustoskinja.

Međutim, kako kaže, žene jesu deklarativno izjednačene sa muškarcima, ali taj obrazac modernizma i emancipacije kod svoje kuće ne prate oni koji su ga kreirali. 

„U jugoslovenskim porodicama su svekrve i dalje ostale glavne u kući, pa nisu dozvoljavale svojim sinovima da nešto pomognu ženama, tako da ženama ponovo ostaje veliki deo tereta kada se vrate kući. One rade i na poslu i kod kuće. Država zaista pokušava da pomogne, kroz kako se to govorilo poddruštvljavanje uloge žene, osnivaju se jaslice i obdaništa, ali i restorani društvene ishrane.“

Restorani društvene ishrane

Ti restorani bila su mesta, gde se hrana služila na „traci“, poput studentske menze. Jedan od poznatijih bio je u Knez Mihailovoj ulici, tamo gde je bio Ruski car. Tamo su jeli različiti ljudi iz iste klase. Međutim, prema anketama, malo žena je zapravo koristilo tu uslugu. To su uglavnom bili muškarci, samci, i neke žene koje su mlađe, dok su još neudate, jele u tim restoranima.

„Žene koje su udate i imaju porodice, često zbog sramote kako sad one da odlaze tamo, pratile su taj patrijarhalni obrazac da žena mora da bude domaćica. S druge strane kvalitet hrane je bio loš i bili su skupi. Tako da su žene ipak pribegavale tome da kuvaju kod kuće“, dodaje Panić.

Kada se sračunaju svi radni sati – žene su opet više vremena provodile u neplaćenom radu kod kuće, nego što su to radile u kancelariji.

Osim toga, postojale su i kuhinje i restorani u fabrikama i firmama.

 

 

Zajedničke kuhinje

Država, uređena po socrealističkom, sovjetskom modelu, došla je na ideju da se izgrade zgrade koje bi imale zajedničke kuhinje. To je zamišljeno, s jedne strane, poput veš mašina koje su postavljene na vrh mnogih novobeogradskih zgrada, kako bi se smanjio trošak upotrebe, ali i kako bi se uštedelo na vremenu koje je potrebno za kuvanje.

„Postoji jedna dugačka zgrada prekoputa Sajma, koja je izgrađena odmah posle rata, pored BIGZ-a, nastavlja se na BIGZ. To je jedina zgrada građena po ovom modelu, i zamišljena tako da stanovi nemaju kuhinju, već zajedničku kuhinju u ulazu, gde će se praviti zajednički kazan, i gde će svi jesti zajedno, kako bi se uštedelo vreme.“

Međutim, isto kao i sa perionicama, brzo se shvatilo da ljudi tu ideju nisu privatili. Želeli su svoju privatnost. Pravili su improvizovane kuhinje u svojim stanovima i opet kuvali sami.

„Na Novom Beogradu su skoro sve zgrade u blokovima imale na vrhovima perionice sa veš mašinama, koje opet nisu korišćene jer je ljudima bilo gadno da peru veš sa nekim drugim. S druge strane, imati veš mašinu je bio i statusni simbol, pa se težilo tome da je svako ima u svom domaćinstvu“, priča nam Panić.

Tehnološka revolucija

Iako se prva reklama za frižider pojavila 1931. godine u Politici, sve do 1960-ih i 1970-ih ih nije bilo u prosečnim domaćinstvima. Velika revolucija bila je pojava zamrznutog povrća.

„Tada je postalo mnogo lakše skuvati grašak, ne mora da se ode na pijacu, da se kupuje tamo, da se ljušti i kuva, nego je to već polugotovo, samo se skuva i napravi se brz ručak, niko neće ni primetiti da ste vi kupili zamrznuto povrće, a ne sveže. Stalno se provlači ta dvostrukost, između težnje ka modernosti i tradicionalnog, čiji su obrasci danas ostali vrlo prisutni“, kaže Panić za NCooking.

Ekspres lonac je bio velika novina. U njemu su stvari koje su se nekada kuvale satima, mogle da se skuvaju za mnogo kraće vreme. Sve je pisalo u tim časopisima koji su imali neverovatno edukativnu ulogu. Kako nije bilo televizije i drugih medija, oni su bili glavni.

Samoposluge

Više nije bilo potrebno mnogo vremema za obilazak svih malih radnjica – od onih sa mesom, sirom, povrćem, hlebom, kućnom hemijom – sada na jednom mestu možete da kupite sve. Pojavila se prva samoposluga.

Prva samoposluga se otvorila u Hrvatskoj, u malom selu Ivanec. U Beogradu je, prva u Srbiji, bila ona na Cvetnom trgu. Otvorena je 1956. godine.

„Sve je došlo iz Amerike, naravno, kada je bio sajam 1955. godine, na njemu se promovisalo kako zapravo izgleda samoposluga. I onda su ljudi moglo da prođu, da vide kako to izgleda, da uzmu korpu, u nju stavljaju namirnice, plaćaju na kasi. To je bio period vesternizacije, amerikanizacije na ovim prostorima. One se onda pojavljuju u drugim gradovima“, kaže nam kustoskinja Muzeja Jugoslavija.

Kupovina postaje kraća, žena može da kupi sve na jednom mestu, praktično dok se vraća s posla. A pošto je to bio potpuno novi način kupovine, koji je ljudima bio potpuno nepoznat, i pošto nisu znali kako da se ponašaju, postojala su uputstva koja su ih učila: uzmete korpu, proizvode stavljate u korpu… Do tada su postojale samo radnje sa pultovima gde dođete i tražite šta vam treba.

„Nakon toga se pojavljuju i robne kuće, gde onda na jednom mestu, možete da kupite, pored hrane i garderobu i dečje igračke, i sve što vam treba.“

U posleratno vreme postojale su i tačkice za kupovinu, sa kojima je zbog oskudacije, jedino moglo da se kupuje. U zavisnosti od toga koliko članova broji njihova porodica i od važnosti njihovog zanimanja, dobijali su određeni broj tačkica.

„1950-ih je bila kriza, kako zbog rata, tako i zbog neke velike suše, pa ljudi nisu mogli u slobodnoj prodaji da kupe hleb do 1960-ih. Tačkice su služile i tome da se ograniči kupovina.“

Moderni kuvar

Tih godina pojavili su se prvi moderni kuvari, a najpoznatiji je bio Spasenije Pata i njegov, „Patin kuvar“. Izašao je negde krajem 1930-ih i imao modernije recepte, sa kraćim i jednostavnijim procesom pripreme.

Međutim, i tu je bilo recepata poput „skuvajte kokošku….“ Dakle, sve su to bili dugački procesi koji su zahtevali od žena da ništa drugo ne rade tokom dana, već da se ceo dan bave kućnim poslovima.

Modernizacija, zaključuje Ana Panić, po jednoj teoriji nije ni uspela baš zato što se nije istrajalo u onome što je država sugerisala: da svako treba da bude moderan.

„Ljudi ovo nisu pratili, odnosno, kako su došle devedesete i kako se sve raspalo, modernizacija je dovršena u sekundi. Nije se ukorenilo ono što se planiralo, a ljudi su se lako vratili na fabrička podešavanja, kako to danas kažemo, odnosno na nacionalno, sigurno tlo pod nogama. Kada se država koja je propagirala modernističku priču raspala, oni su se vratili na svoje, nacionalno, tradicionalno, vratili su se religiji i veri.“