Retrospektiva neobično duge vladavine Benjamina Netanjahua: Kako je toliko potrajao i da li je zaista došao njegov politički kraj…?

U leto 2019. godine, izraelski premijer Benjamin Netanjahu proslavio je veliki jubilej. Tog 29. jula on je izbrojao ukupno 4.876 dana kojih je proveo u kancelariji predsednika vlade, te na taj način pretekao Davida Ben-Guriona, koji je 1948. postao prvi premijer Izraela.

„Cela generacija Izraelaca je na taj način stigla da poveže funkciju premijera sa Netanjahuovim imenom, isto kao što je moja generacija to prethodno uradila sa Ben-Gurionovim“, piše izraelski istoričar i novinar Tom Segev, a prenosi Špigl.

Ispostavilo je da je slavlje povodom prestizanja nekadašnjeg šefa vlade bila jedna od poslednjih radosnih prilika u Netanjahuovoj političkoj karijeri. U stvari, deluje da je to bio početak njegovog kraja.

Deluje da što je duže „Bibi“ bio na funkciji, to je više Izraelaca žudelo za vizijom i integritetom njegovog prethodnika. I zaista, pola veka nakon njegove smrti, Ben-Gurion je postao kultna ličnost.

„Dok sam ja radio na priči njegovog života, u Izraelu su se pojavile četiri njegove biografije, uz dugometražni dokumentarac o njegovom životu. Teško da je prošao dan, a da ga neko u javnosti nije pomenuo“, ističe Segev. 

Nekim osnovnim problemima je Netanjahu pristupao u Ben-Gurionovom maniru, ali mali je broj ljudi koji su pravili paralele između njih dvojice u pogledu integriteta. U međuvremenu je bio pod istragom zbog korupcije, uključujući davanje mita, što je bio povod da se razreši funkcije. Nalaženje njegove zamene obuhvatilo je veoma dramatičan period od dve godine, uključujući čak četiri opšta izborna ciklusa.

Najduža kriza u istoriji izraelske demokratije poklopila se sa pandemijom koronavursa koja je dovela do toga da mnogi Izraelci izgube volju za politikom, delivši se umesto toga oko samo jednog pitanja – za Bibija ili protiv Bibija.

Za vreme Netanjahuovih mandata, Izrael se konstantno pomerao udesno. Socijalno demokratska „Levica“, koja je jednom bila na vlasti, potpuno je nestala. Sistematsko narušavanje ljudskih prava na palestniskim teritorijama koje su zauzete 1967. postalo je dnevna rutina. Broj Izraelaca na ovim teritorijama dosegao je oko pola miliona, što je dovelo do takozvanog „Dvodržavnog rešenja“.

Netanjahu je retko govorio o budućnosti odnosa između Izraela i Palestine. Kao sin istoričara, on oseća da je njegovo zaduženje da nastavi sa Cionističkim projektom koji je počeo krajem 19. veka. On sigurno zna da što duže Izrael bude vladao Palestincima, to će mu biti teže da opstane kao demokratska zemlja.

Ali, slično Ben-Gurionu, Netanjahu ne veruje u mir sa Palestinom.

„Postoji bezdan i ništa ne može ispuniti taj bezdan“, saopštio je Ben-Gurion 1919. godine.

Do kraja svog života on je verovao da se sukobom, u najboljem slučaju, može upravljati, ali da se on ne može rešiti.

No, za razliku od Ben-Guriona, koji je težio menjanju nacionalne istorijske sudbine, Netanjahu se više ponašao kao čuvar, pretežno zabrinut za trenutnu bezbednost.

Situacija u Gazi se dodatno pogoršala i često se nalazi na ivici humanitarne katastrofe. S vremena na vreme, Hamas je pokušao da učini život na izraelskoj strani granice podjednako nepodnošljivim koristeći ručno pravljene rakete i druge načine za ugrožavanje protivničke teritorije.

Za vreme Netanjahua, Izrael je konstantno upotrebljavao silu, uključujući napade iz vazduha, kao i nekoliko velikih vojnih operacija.

Neki od ekstremista iz Netanjahuvog kabineta zahtevali su još drastičnije mere, ali je on ipak preferirao pragmatična rešenja, umesto ideoloških dogmi. Mudro se uzdržao od invazije teritorije Gaze, a takođe je limitirao akcije usmerene protiv iranskih misterioznih operacija.

Njegovo delovanje dovelo je do toga da veliki broj Izraelaca poveruje kako je problem sa Palestinom pod kontrolom. Ova iluzija dodatno je povećala podršku građana njegovim politikama.

Neobično bliska veza sa Donaldom Trampom, kao i normalizacija odnosa sa Ujedinjenim Emiratima i drugim muslimanskim državama povećali su njegov prestiž na međunarodnoj sceni. 

Kao odličan govornik, Netanjahu je stekao ugled svetske zvezde nakon govora u američkom Kongresu i Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Nijedan politički rival u Izraelu nije mogao da se meri sa tim.

Takođe, Izrael je ekonomski napredovao sa Netanjahuom na mestu premijera. Kao diplomac Univerziteta „MIT“ znatno je podigao životni standard, zbog čega je stekao nadimke „Kralj Bibi“ i „Mađioničar“.

„Kada je Netanjahu izgubio svoj posao bio sam šokiran. On nije prvi izraelski premijer kojem je suđeno, s obzirom da je njegov bivši kolega Ehud Olmert odslužio zatvorsku kaznu u trajanju od 16 meseci zbog korupcije. Takođe, tokom godina, veliki broj zvaničnika i pripadnika kabineta je osuđeno zbog finansijskih malverzacija“, piše Segev. 

Slučaj „Kralja Bibija“ je ipak nešto drugačiji. On je nelegalno primao kutije skupih cigara i flaša šampanjca kao poklone od inostranih „prijatelja“ izraelskog naroda. Izjavio je kako nije kriv ni za jednu od tačaka optužnice zbog kojih se tereti. I zaista, Bibi može i sam da priušti cigare i šampanjac koje obožava s obzirom na to da je ozloglašeni bonvivan, kao što su i njegova treća supruga Sara i najstariji sin Jair.

„Njihov način života, koji često podrazumeva društvo internacionalnih tajkuna, doveo je do kritika i skandala pre nego što je Bibi izveden pred sud. I dalje mi nije jasno kao je tako brilijantan čovek, oficir, diplomata i biznismen mogao da rizikuje toliko, za tako malu nagradu“, naglašava Segev. 

Njegove dve poslednje godine kao premijera su „bile najgore“. Hiljade demonstranata se okupljalo svakog vikenda ispred rezidencije njegovih zvaničnika u Jerusalimu, zahtevajući da se „Osumnjičeni“ – kako su počeli da ga zovu – izbaci napolje.

Izraelski zakon ne podrazumeva da je ministar kome se sudi zbog korupcije dužan da podnese ostavku, ali su konstantni pritisak i nemogućnost da se sačuva koalicija bili dovoljni da pokažu kako Bibi više ne drži sve u svojim rukama.

Protestni marševi su dolazili iz svih delova države, ali su učesnici uglavnom bili iz dela Izraela koji je opisan kao „Država Tel-Aviv“ ili jednostavno „Smolanim“ – što označava termin „levičari“.

Oni su uglavnom reprezentovali elitiste povezane sa Zapadom i bili su ujedinjeni oko jedne stvari, a to je svrgavanje Bibija.

Netanjahu je imao podršku od strane takozvanih „Bibista“ koji su se držali konzervativnih, religijskih i nacionalističkih tradicija. Sve do kraja, Bibi je dobijao visoke rezultate na anketama sa kojima nijedan drugi kandidat nije mogao da se poredi. Na kraju, malo je falilo da ponovo uspe, s obzirom na to da je „bio kratak“ samo par mesta za većinu u Knesetu, izraelskom parlamentu. 

Njegov naslednik, 49-godišnji Naftali Benet, predvodnik je male desničarske partije. Nekim čudom, on je uspeo da formira ekstremno nestabilnu koaliciju u kojoj se nalaze i predstavnici arapskih glasača.

Njegovi prvi meseci na poslu pokazuju da je krenuo koracima kako Ben-Guriona, tako i Netanjahua. U jednoj od svojih prvih izjava kao premijera, on je odbacio bilo kakvu mogućnost primirja sa Palestinom, barem za sada. Netanjahuova senka ga izgleda prati gde god da krene. Njegova procena sopstvene pozicije je prilično razumna, zaključuje izrealaski istoričar i novinar Tom Segev, citirajući i Benetovu izjavu povodom sto dana Vlade: 

„Ljudi me pozdravljaju sa mnogo topline, ali neće glasati za mene.„