Revolucionar televizije, šoumen, skandal majstor i najuticajniji italijanski političar od Musolinija: Mnogo je, čak i za Silvija

Silvio Berluskoni, drski medijski mogul koji je napravio revoluciju italijanske televizije privatnim kanalima, najpolarizovaniji premijer u zemlji zbog često skandaloznog četvrtvekovnog političkog i kulturnog uticaja, preminuo je u ponedeljak u bolnici San Rafaele u Milanu u 86 godini, piše The New York Times.

Za Italijane, Berluskoni je bio stalna zabava, sve dok ga nisu oterali sa pozornice. Ali on se stalno vraćao. Za ekonomiste, on je bio čovek koji je pomogao rušenju italijanske ekonomije. Za politikologe, on je predstavljao hrabar novi eksperiment u uticaju televizije na birače. A za novinare tabloida, on je bio prijatan izvor skandala, gafova, vulgarnih uvreda i seksualnih eskapada. Za svakog je bio neko, za svakog je bio nešto.

Nadareni govornik i šoumen koji je kao mladić pevao na brodovima za krstarenje, Berluskoni je prvi put izabran za premijera 1994. godine, nakon skandala „Bribesville“, koji je uništio posleratnu strukturu moći Italije. Najavio je da će „ući u polje“ politike kako bi sproveo poslovne reforme, što je potez koji su njegove pristalice predstavile kao nesebičnu žrtvu za zemlju, ali koji su njegovi kritičari smatrali ciničnim naporom da zaštiti svoje finansijske interese i osigura imunitet od gonjenja u vezi sa njegovim poslovnim radnjama.

Taj prvi dolazak na funkciju brzo je propao, ali mnogi ubeđeni njegovim televizijskim potpisivanjem „Ugovora sa Italijanima“, birači su velikom većinom izabrali njega, najbogatijeg čoveka Italije, da ponovo vodi zemlju 2001. godine.

Vladajuća koalicija desnog centra trajala je duže nego bilo koja italijanska vlada od rata. Godine 2005. ponovo je postao premijer nakon rekonstrukcije vlade, a zatim je iskoristio svoju moć da izmeni izborni zakon kako bi sebi dao bolju šansu da pobedi na sledećim opštim izborima. Zamalo je izgubio tu kandidaturu 2006. godine, ali je ostao u centru pažnje i vratio se na vlast na vanrednim izborima 2008. godine.

Njegova pobeda je demoralisala generaciju levice. Protivnici su bili opsednuti i krajnje uznemireni njime – političarem koji je izgledao kao da je napravljen od izbornog teflona uprkos gomili međunarodnih promašaja, neuspesima da ispuni obećanja i napaćenoj italijanskoj privredi.  

Liberalni političari i tužioci užasnuto su posmatrali kako on koristi žalbe i zastarevanja kako bi izbegao kaznu uprkos tome što je osuđen za finansijske malverzacije, podmićivanje sudija i nelegalno finansiranje političke partije.

Njegove vlade su potrošile neizmerno mnogo vremena na zakone koji su izgledali skrojeni da ga zaštite od suđenja za korupciju – ono što su neki od njegovih najbližih savetnika priznali da je razlog njegovog ulaska u politiku.

Jedan zakon je poništio sudsku presudu koja je od Berluskonija zahtevala da odustane od jedne od svojih TV mreža; drugi su umanjili stepen krivičnog dela lažnog računovodstva i smanjili rok zastarelosti za polovinu, efektivno prekinuvši nekoliko suđenja koja su uključivala njegove poslove.

Uživao je poslanički imunitet, ali je 2003. njegova vlada otišla dalje, donošenjem zakona kojim mu se daje imunitet od krivičnog gonjenja dok je na funkciji, što je u stvari obustavilo njegova suđenja za korupciju. Neki od tih zakona su na kraju proglašeni neustavnim, a 2009. je najviši sud u zemlji ukinuo zakon o imunitetu.

Šteta zbog optužbi za korupciju je zatim bila pojačana optužbama da je platio za seks sa maloletnom devojkom po nadimku Rubi Heart-Kradica. Kasnije je oslobođen optužbi, ali priča je bila mačja meta za svetsku tabloidnu štampu. Isto tako, bilo je i izveštaja da je održavao „bunga bunga“ seksualne žurke sa ženama koje je navodno obezbedila voditeljka vesti na jednom od njegovih kanala i bivša stomatološka higijeničarka i devojka koja je postala regionalna odbornica Milana. Berluskoni je tvrdio da su to bile samo “elegantne večere”.

Skandali su podstakli velike proteste žena. Čak je i Rimokatolička crkva, uticajna sila u italijanskoj politici koja je često držala nos kada je on u pitanju, signalizirala da je dosta.

Ono što je zaista izbacilo Berluskonija sa vlasti nije bilo iznenadno buđenje morala u Italiji ili plima netolerancije prema njegovim vannastavnim navikama, već nezaobilazna činjenica evropske dužničke krize i nedostatak poverenja među evropskim liderima i dužnicima da bi on mogao da predvodi zemlju iz nje.

Do trenutka kada je podneo ostavku 2011. godine, usred rascepkane konzervativne koalicije i opšte nacionalne slabosti, činilo se da je učinjena velika šteta. Mnogi analitičari su ga smatrali odgovornim za nanošenje štete ugledu i finansijskom zdravlju Italije i smatrali su da je njegovo vreme na vlasti izgubljena decenija od koje se zemlja od tada borila da se oporavi.

Berluskoni je bio mnogo više od svog vremena na funkciji, politike koju je uveo ili saveznika koje je podržavao. Njegov često iskrivljen i lično senzacionalan pristup javnom životu, koji je postao poznat kao “berluskonizam”, učinio ga je najuticajnijim italijanskim političarem od Musolinija. On je transformisao zemlju i ponudio drugačiji šablon za lidera, onaj koji bi imao odjeka u Donaldu Džej Trampu i šire.