Riječki podvig (L’impresa di Fiume) i uloga Gabrijelea D’Anuncija, zvanog Vate, italijanskog pesnika, ratnika i pustolova, koji je predvodio 2.500 italijanskih legionara u pohodu na Rijeku 1919. godine, ulaze u grupu najfalsifikovanijih i najbezočnije izmanipulisanih stranica istorije 20. veka za potrebe fašističkog režima u Italiji, komunističkog u Jugoslaviji i nacionalističkog u Hrvatskoj.
Kao što su Titovi komunisti u Jugoslaviji prisvojili demonstracije 27. marta 1941. godine, iz oportunističkih razloga, tako je i Benito Musolini krivotvorio D’Anuncijevu avanturu, na kraju Prvog svetskog rata, ne samo da bi pripisao sebi i svojim fašistima „podvig“ već i da bi sakrio svoju dvostruku ulogu i zloupotrebu položaja. Musolini je zadržao za sebe dve trećine novca koji su njegovi sledbenici skupili 1919. i 1920. godine za Rijeku a istovremeno je igrao duplu igru: javno je podržavao D’Anuncija a iza kulisa je radio sa Ðovanijem Ðolitijem, višestrukim italijanskim premijerom, na gušenju D’Anuncijeve uprave, uključujući i upotrebu sile tokom tzv. Krvavog Božića.
Zvuči paradoksalno, ali komunisti i nacionalisti, sa obe strane granice, veruju u priču koju je složio Musolini i njegov režim za unutrašnju upotrebu. Oni koji negiraju sve što je Musolini uradio i suprotstavljaju se svemu što je govorio, bespogovorno usvajaju Dučeovu istoriju o „Riječkom podvigu“, kao kolevci italijanskog fašizma. U bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Hrvatskoj prihvatanje Musolinijevog pogleda na D’Anuncijevu avanturu poslužilo je kao opravdanje za etničko čišćenje, masovna ubistva Italijana posle Drugog svetskog rata, anektiranje gradova u kojima su Italijani bili apsolutna većina vekovima i skretanje pažnje sa zločina hrvatskih nacista u NDH…
…D’Anuncijeva Rijeka bila je prikvel našeg doba: pravljenje spektakla od politike, iskrivljavanje stvarnosti uz pomoć propagande, generacijska pobuna, upotreba zabave i ironije kao sredstva protesta, pobuna protiv međunarodnih finansijskih centara moći, pojava dobrovoljaca koji učestvuju u ratovima koji nemaju veze sa njihovom nacijom, probijanje granica slobode u seksu, oblačenju, ponašanju. Rijeka je bila „jedini živi grad“, kako je govorio D’Anuncio. Ne samo zato što je tokom tih 500 dana bila grad hedonizma, slobodnog seksa, droge, zabava svih tipova. U Rijeku su se slili i pacifisti i borci za slobodu ugnjetenih naroda, zajedno sa najvulgarnijim nacionalistima i militaristima. Rijeka je bila vulkan kojim je mogla da upravlja samo vulkanska ličnost kao što je bila D’Anuncijeva.
Musolini je sve do svoje smrti zazirao od D’Anuncija i njegove popularnosti među Italijanima. Njegov režim je vrlo rado plaćao apanažu pesniku za njegov povučen život u Gardoneu Rivijeri na jezeru Garda. U Vateovoj kući, po njegovoj smrti, nije pronađena nijedna stvar koja je bila povezana sa fašizmom ili Musolinijem, što je veoma indikativan pokazatelj. U pismima prijateljima koja su ostala sačuvana, D’Anuncio ne krije prezir prema fašistima, crnokošuljašima i glavešinama režima, Hitlera je oslovljavao kao „molera Atilu“ ili kao „svirepog klovna“, dok su pisma Musoliniju savršeni primer kako erudita na elegantan način kritikuje, pa čak i preti, ostavljajući sagovornika u ideji da mu udeljuje komplimente.
Ceo tekst čitajte u aktuelnom Nedeljniku, koji je na kioscima od četvrtka, 19. septembra.
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Mond diplomatika na srpskom jeziku
Tagovi
