Ovo je treći put da trupa Zappala Danza dolazi na Beogradski festival igre. Izgleda da između vašeg rada i naše publike postoji posebna hemija. Dajte nam smernice za otkrivanje novog komada.
Uvek je veliko zadovoljstvo za umetnika da se vrati na neki festival. Mi smo u Beogradu uvek dočekani sa velikom pažnjom i toplinom. Istovremeno moramo Beogradskom festivalu igre čestitati na izvanrednom radu njegovog tima i kvalitetu organizacije i umetničke selekcije. Radujemo se dolasku. Komad „A.semu tutti devoti tutti?“ izražava unutrašnju snagu i energiju Sicilijanca. Delo nastoji da impresionira prikazima velikog praznika Svete Agate, zaštitnice našeg grada Katanije. U pitanju je ogromna procesija, treća po veličini u svetu. Međutim, ovo nije komad koji potencira tradicionalnu folklornu zaostavštinu, već je kritički nastrojen prema ekstremnom fanatizmu u kome posvećenost i poštovanje prema Svetici izostaju.
Način na koji koristite sicilijansku muziku i tradiciju je fascinantan, jer sve stavljate u hrabar i savremen okvir. Kako opisujete svoj jezik?
Izuzetno poštujem muziku i sve umetničke izraze. Za mene je važan kvalitet muzike, bez obzira na to da li se radi o klasici, džezu, savremenoj ili pop muzici. Naravno da ona mora da bude savršen okvir za moje delo, kao što je i ram za sliku, jer on čini sliku boljom. Trenutak kada biram muziku je veoma delikatan, i često tražim originalnu muziku, napravljenu za moj komad. Takođe, važan deo mog jezika je momenat odluke gde ću smestiti tu konkretnu muziku u nastupu, sa kojim ritmom, tempom, i koju ću vrstu muzike izabrati. Svakako, prvo izaberem dramaturgiju, ideju za komad, i tek nakon toga muziku koja je prilagođena mojoj dramaturgiji. U ovom komadu, kao i u mnogim mojim radovima, postoji interakcija između savremene, klasične i sicilijanske tradicije, i ovo je suština mog projekta Re-mapiranje Sicilije, u kom smo u prethodnih deset godina pokušali da istražimo različite aspekte sicilijanskog duha i tradicije kroz savremeni jezik.
Koliko je važna priča koja stoji u pozadini pokreta? Vidimo mentalitet, energiju, istoriju, ideje u svakom koraku… i preciznost u korišćenju vremena. Koliko je važno vreme u koreografiji?
U našim nastupima ne pričamo priče, već pokušavamo da impresioniramo, kako bi pravu priču pravila publika. Mislim da je ovo odlika savremene igre, jer ona ne predlaže priče, već ostavlja publici da sama kreira svoju priču kroz sugestije koje mi kao umetnici stvaramo na sceni. Kao što sam rekao, briga o detaljima, kombinovanje muzike, dramaturgije, svetla, kao i vreme između scena, vreme prekidanja emocije ili produžetak te emocije, sve ovo je deo jedinstvene koreografske ideje. U skladu sa tim, uvek se lično bavim ne samo koreografijom već i svetlima, scenografijom, muzikom, kostimima, tako da je za mene kompozicija – kombinacija svih ovih elemenata. Moram da osetim sve delove svog rada, pa mi je teško da prepustim drugima da prave scenografiju ili svetlo.
Korona je uspela da zaustavi planetu. Da li ste uspeli da stvarate tokom zatvaranja?
U Italiji su pozorišta i dalje zatvorena. Imali smo prvo zatvaranje u martu 2020. godine, pa smo bili otvoreni nekoliko meseci tokom leta kada smo mogli da nastupamo, ali smo na jesen morali opet sve da zatvorimo. Morali smo da otkažemo sve nastupe naše kompanije i celu sezonu u našem pozorištu u Kataniji. I dalje ne znamo kada ćemo opet moći da nastupamo. Tako da je poziv da nastupimo u Beogradu krajem marta kao najlepši san… Motiv i nada. Naravno, imamo finansijsku podršku Vlade i imamo dozvolu da vežbamo. Radili smo na nekim novim projektima, ali je veoma teško vežbati bez ideje o izlasku na scenu. Ovo je težak trenutak za sve slobodne umetnike, tehničare itd. koji ne rade zbog otkazanih nastupa. Nisam želeo da stvaram posebne video-projekte koncipirane u duhu korona-situacije, jer nisam želeo da se osećam prinuđenim na to, samo da bih pokazao da sam aktivan. Nisu mi se dopali ti video-projekti napravljeni u kućnim uslovima, u vreme karantina. Uvek sam optimističan, i mislim da će se stvari uskoro promeniti u pozitivnom smislu. Sama činjenica da bismo mogli da dođemo u Beograd je prelepa polazna tačka.
Kako možemo zajedno da pozovemo beogradsku publiku da dođe u operu Madlenianum i zaboravi na virus?
Zavisiće od situacije u vašoj zemlji, u vašem gradu, ali jedna stvar je sigurna, doći ćemo obraćajući veliku pažnju na sve mere bezbednosti, tako da u tom smislu neće biti rizika. Pokušajmo da transformišemo ovaj virus: jednom sam napravio komad „Sudvirus“, i njegova suština je bila da zarazi publiku našim virusom, virusom našeg jezika i naravno našeg tela, moje umetnosti, moje kreativnosti. Dakle, hajde da dođemo i budemo srećni što smo zaraženi virusom umetnosti!
Tagovi
