Neće Beograd prestati da ispira usta mladim princem.
Pre nego što će doći do mnogo ozbiljnijih afera, pre nego što će i njegovo pravo na presto biti dovedeno u pitanje – a potom, njegovom voljom (ili, možda, ne do kraja?), i ukinuto – izbila je jedna ljubavna priča koja će nanovo otvoriti dileme o tome da li je Đorđe, tako štrkljast i likom i delima, pogodan za budućeg kralja. Da li su to bile samo mladalačke mušice, ili se već tada poneo tako da ide baš na polzu njegovih sve brojnijih i sve glasnijih rivala?
U memoarima princa Đorđa ljubavni se jadi uglavnom dotiču izvesne Ane iz malene kuće obrubljene ružama na Banjici. Sreo ju je, kao u ruskim romanima koji su bili rado čitani u to doba u Beogradu, kada bi njegov konj prokaskao pored njene ograde. Pogledi su im se sreli, imala je svetloplave oči i kosu; kasnije su počeli diskretno da se javljaju jedno drugome. Sve se dešavalo u doba Aneksione krize, pa su mladoga princa ljubavni jadi mučili taman koliko i politički.
“Ne mogu reći da me devojke nisu gledale. Bio sam mlad, a moja temperamentna priroda, koja je tako smetala izvesnim političarima, pribavljala mi je puno simpatija kod mladih gospođica. Na mnogim prijemima u dvoru imao sam mogućnosti da to primetim, a i mnoge mamice bacale su na mene blažene poglede dok bih na balovima igrao sa njihovim kćerkama. Govorilo se da je kćerka jednog istaknutog državnika osećala naročite simpatije prema meni, ali ja sam ostajao ravnodušan na sve draži mladih gospođica, i ni jednu od onih, s kojima sam po protokolu morao da igram, nikada nisam zaželeo da sretnem izvan balskih dvorana i časova zvaničnih obaveza.”
To se, makar po “Istini o mome životu”, nije odnosilo na “Anu” – i pola veka kasnije, Đorđe će čuvati njen identitet, zabašurivši u sećanjima njeno pravo ime – s kojom će uspeti da ode na nekoliko sastanaka, zahvaljujući planu koji je skovao sa izvesnim poručnikom V.
Nešto ranije, u decembru 1904. godine Beograđani će početi da se naslađuju pričom o ljubavnoj avanturi budućeg kralja Đorđa i izvesne glumice Georgijevič.
***
Iz detinjstva potiče i anegdota koja će princu Đorđu staviti do znanja da iako knjažev unuk, iako rođen na Cetinju, on ipak nije Crnogorac, i ne doživljavaju ga svi kao njihovog. U jednoj dečjoj tuči sa izvesnim Ivom, napravio se krug dečaka i devojčica. Gotovo svi su listom stali uz malenog Crnogorca. “Udri, Crna Goro!”, navijali su kada su počele da lete šake.
Mali knežević biće toliko povređen da će pasti u postelju i odležati nekoliko dana – društvo će mu, dok je bolovao, praviti tetka Jelena, kojoj će se kasnije, kada ona postane italijanska princeza, često obraćati pismima i verovati u nju – a njoj će se i požaliti:
“Crnogorci me ne vole, tetka Eko! Ja neću više da se družim s njima…”
Tada je vodio i jedan “nacionalni” razgovor sa svojim dedom.
– Nisi ti Crnogorac – rekao mu je deda jednom prilikom.
– Znam, to kažu i moji drugovi. Ali ti si Crnogorac i baka je Crnogorka. Kako to, deda?
– Mi smo Crnogorci, jer smo rođeni ovde, a roditelji su nam bili Crnogorci.
– I ja sam ovde rođen, a mati mi je Crnogorka – nije se dao Đorđe.
– Rođen si ovde i mati ti je bila Crnogorka, ali ti je otac Srbijanac, pa si i ti Srbijanac. Treba da budeš ponosit što si Srbijanac i Srbin. Srpski narod je dobar i hrabar. Tvoji preci su ginuli za Srbiju. Bićeš radostan što si Srbin, baš kao da si pravi Crnogorac.
***
Jedanaestog marta 1909, Đorđe je napisao pismo Ani i naložio svom poslužitelju, Stevanu Kolakoviću, da joj ga odnese.
Pismo je, navodno, bilo na stolu, ali kada je tog popodneva Đorđe tražio od Kolakovića izveštaj, ovaj mu je kazao da pisma nije bilo u Đorđevoj sobi.
Ovako će taj sudbonosni događaj opisati Đorđe u memoarima.
“Kao u snu čuo sam samo da se neko usudio da uđe čak i u moju sobu… Moji neprijatelji, neko od personala… ili je možda i sam Kolaković bio u njihovoj službi… Da, da, to je bio Kolaković, to je mogao da učini samo on, a ja sam neograničeno verovao u njega.
Razočaranje i gnev, bol zbog izdaje, osećanje nesigurnosti u rođenoj sobi, pod rođenim krovom – sve to odjednom navrlo je u moj um… Moji protivnici imali su, dakle, saučesnika u osobi kojoj sam se poveravao, koja je bila stalno kraj mene, u mojoj službi… U magnovenju, razumeo sam odakle su crpli obaveštenja oni koji su me napadali. Kolaković je bio taj, a ja sam tražio špijune daleko od svoje sredine… Kolaković…
– Gubi mi se sa očiju, izdajico! – dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom, koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila nesposobna da to registruje.
– Beži! Beži!
Požurio je vratima, a meni se ponovo prividelo da teško ide i da posrće…”
***
Baš kao tokom onih prethodnih sukoba, Đorđe – iako sa majorskim epoletama na uniformi – nije uživao previše poverenja ni od oca ni od drugih oficira. Drugovaće i tokom te prve ratne godine sa svojim bivšim učiteljem, Alasom, koji mu je bio dodeljen kao ađutant, ali generali i viđeniji oficiri nisu želeli da im on bude dodeljen.
Pa ipak, Đorđe će ponovo pokazati veliku hrabrost. Čuvena je fotografija na kojoj se, za vreme bitke na Ceru, na položaju vidi kralj Petar I, zagledan u daljinu, prema austrijskim položajima. Zbog takvih stvari narod je voleo svog mudrog i hrabrog kralja, uostalom; ali, gotovo istovetna fotografija snimljena je tokom Prvog svetskog rata, kao u ogledalu, samo što je njen glavni junak i vinovnik Đorđe.
Na početku rata bio je u okolini Niša, da bi se ubrzo zatim našao na Drini, gde se vodila odsudna bitka za odbranu otadžbine. Početkom septembra, učestvovao je u borbama na Mačkovom kamenu na Jagodnji.
Ratni dopisnik pariskog “Žurnala” Anri Barbi ovako je opisao događaj od tog 21. septembra 1914. godine:
“Stigavši u zoru iz Valjeva, princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.
– Šta radite vi ovde? – podviknuo je on.
– Mi smo u rezervi.
– Švabe samo što nam ne uzmu topove, a vi ovde sedite prekrštenih ruku!
– Nemamo naređenje.
– Gde vam je zapovednik?
– Ubijen je!
– Za mnom. Ja ću vam biti zapovednik!
Vojnici su oklevali da krenu za nepoznatim majorom. Da bi ih osokolio, izvukao je sablju iz korica i povikao:
– Vojnici! Ja sam princ Đorđe, sin vašeg kralja! Za mnom!
Njegov bataljon utopio se u odsudni juriš srpske vojske. Mačkov kamen bio je nadohvat ruke. Uz podršku artiljerije, austrougarski vojnici napuštaju rovove i povlače se ka Drini. Bitka je dobijena. U poslednjem času, tik pred trijumf, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa. Srećom, zrno koje je prošlo kroz slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući mu nijedan vitalni organ. Vojnici su ranjenog princa na ukrštenim puškama izneli sa bojišta. Automobilom je prebačen u bolnicu.”
***
Kada je rat stigao do Jugoslavije, kada su zatutnjali meseršmitovi iznad Niša, Toponica, u kojoj je kao pacijent, ali praktično zatočenik, boravio Đorđe Karađorđević, morala je da bude evakuisana. Preko manastira Kalenić, pa Topole, došao je do Han Pijeska, odakle je trebalo da se izvrši evakuacija porodice, uključujući i maloletnog kralja Petra II.
Đorđe je to odbio. U Pljevljima je njegova straža razoružana, a on je pao u još jedno ropstvo. Ovo nemačko će mu biti, eto paradoksa, lakše od onoga na koje ga je osudio rođeni brat. I neuporedivo kraće.
Nemci su mu dozvolili da dođe u Beograd – bombardovani Beograd, razrušeni Beograd, tužni Beograd, uplašeni Beograd – i čak ga dopratili do prestonice. Već drugog dana odveden je na razgovor sa nemačkim oficirom koji mu je rekao da je slobodan (“Slobodan… Ja? Grad ćuti… Porobljeni građani povukli su se u kuće… To mrtvi grad u bespuću ropstva tuguje za slobodom… A ja – da li je to zaista moguće… da sam ja… ja… jedini slobodan? Jedini…”), a potom je zakupio jednu vilu na Dedinju.
Izdejstvovao je i da iz jednog vojnog logora u Nemačkoj bude pušten njegov prijatelj, Mihailo Petrović Alas.
Na ovom mestu završavaju se memoari princa Đorđa, objavljeni 1969. godine.
Ni više od dve decenije kasnije on nije, dakle, govorio o “nepristojnoj ponudi” koja je usledila.
Ono što se zna jeste da se, nekoliko meseci po dolasku u Beograd, Đorđe susreo sa ličnim Hitlerovim izaslanikom. Posle podužeg razgovora Đorđe je odbio krunu i presto. O detaljima tog razgovora za života ni sa kim nije pričao. Nemci mu očigledno nisu to uzeli za zlo, pošto su mu ostavili crni “kadilak”, koji je pre okupacije pripadao američkoj ambasadi, da se njime voza po Beogradu.
O tom delu kraljevićevog života pisao je, u svojim memoarima “Rat na Balkanu”, i Ficroj Maklin, šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ:
“Malo posle našeg dolaska u Beograd, došao je jednog dana u našu Misiju postariji gospodin s beretkom na glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđević, stariji brat kralja Aleksandra i stric sadašnjeg kralja. Odmah je počeo da priča istoriju svog života. Između ostalog je kazao kako je preterana tvrdnja da je on ubio svog slugu. Njegovi neprijatelji su na nepošten način iskoristili taj incident. Da su se poštovala njegova prava, bio bi on danas kralj Jugoslavije. Neko ga je zapitao, da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. Odgovorio je potvrdno. Vratili su mu automobil, koji je bio rekviriran za vreme borbi…”
To što je odbio “mrske okupatore”, ali i što je bio takav kakav je, odgovaralo je i novim vlastima. Nedugo po oslobođenju Beograda, Đorđe se sreo sa generalom Pekom Dapčevićem i uspešno prošao i taj “test”…
***
Tagovi
