Osvajanje svemira je otvorilo nove teme za kolektivnu maštu: daleke svetove, ratove galaksija… Jednom rokeru je, pak, od ovih tema draži lik tuđina, stranca, putem kojeg može prikazati disonance ljudskog postojanja i potragu za izgubljenom harmonijom. Zemlja je mesto izgnanstva, a na svakom čoveku je da usled toga pati, da se tome smeje ili da je transformiše
Novinar sa ćubom na vrh glave i plastičnom kabanicom prilazi Džimiju Hendriksu i kaže : „Ja sam iz New York Times-a”. Hendriks se umorno osmehne i odgovara: „Drago mi je. Ja sam s Marsa ”. Ova šala donekle ukazuje i na određenu istinu. Naime, tokom prvih petnaest godina velikih svemirskih istraživanja, rok muzika (i srodni žanrovi) sanjaju o „kontaktu” i međuzvezdanim putovanjima, oscilira između mistike i zabave, između uzburkanosti unutrašnje vizije i galaktičke fantazije. Ništa od toga ne iznenađuje: u tome se ogleda dvostruki i dualni odnos koji ljudi sa Zapada obično ispoljavaju prema misterijama neba. Ali rok muzika preteruje. Raspiruje i pojačava, dramatizuje i ironizuje. „Susreti treće vrste” postaju oblik preispitivanja i ismevanja običnog Zemljanina. Kosmikomike…
Istini za volju, muzika se tradicionalno povezuje sa predstavom kosmosa. Široka svemirska prostranstva često su odzvanjala pesmom, iako su samo odabrani mogli gajiti nadu da će čuti odjek tog zvuka. Već u 6. veku pre naše ere, Pitagora je tvrdio da zvezde koje kruže oko nepomične Zemlje sviraju kompletnu lestvicu u savršenom harmonijskom skladu: on je definisao koncept „muzike sfera”, koji je dugo opsedao sanjare. Dosta kasnije, u ovom istom prostoru začuo se bestelesni, neopisivi glas anđela. Jasno je da za muzičare ništa nije bilo ni laskavije, ali ni zahtevnije… U muzici se snažno ispoljavalo nešto od večnosti, od božanskog traga. Harmonija sfera i pesma anđela polako su izbledeli u našoj mašti, ali je muzika ostala kraljevski put ka beskraju.
Šezdesetih i sedamdesetih godina, nebo se menja. Njime odzvanja zvuk Sputnjika. Dok se čovečanstvo sprema za trku od zvezde do zvede, rokeri meditiraju. Šta tražimo i šta ćemo naći u tom Velikom Drugde? Da li će vanzemaljac, ili, kako ga u engleskom zovu alien, tuđin, tako blizak ludaku (igra rečI, u francuskom aliéné označava mentalno obolelu osobu – prim.prev), biti fundamentalno drugačiji od ovozemaljske vrste ili će i on biti sklon melanholiji? Godine 1969, dok čovek hoda po Mesecu i dok Stenli Kubrik sa filmom 2001: Odiseja u svemiru najavljuje novu mutaciju ljudske vrste, Dejvid Bouvi predstavlja Majora Toma, astronauta koji ne želi da se vrati na Zemlju, da bi se potom inkarnirao kao Zigi Stardust, odnosno Zigi „zvezdana prašina”, odeven u svetlucavi lame i crvene čizme s platformom, sa zlatnim krugom posred čela, u pratnji svojih pauka sa Marsa. Zigi je alien na kub: vanzemaljac, rok zvezda i androgin. Anđeli su postali seksepilni i dirljivi, život je i dalje (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
