Sve je bilo jasno još na kraju prvog poluvremena.
Nakon promašenog penala Luke Dončića, na četiri sekunde do kraja druge deonice, Al Horford uhvatio je loptu, poslao je Pejtonu Pričardu, da bi je ovaj, baš preko Dončićeve ruke, ispalio sa svoje polovine terena.
Pljus. Kao kap.
Čitav TD Garden bio je na nogama (uključujući i celokupnu klupu Seltiksa koja se, mlatarajući peškirima i urlajući iz sveg glasa, stuštila na Pričarda), i čitav TD Garden znao je da je to to. Titula se, nakon dugih 16. godina suše, vraća u Masačusets.
Boston Seltiksi savladali su ekipu Dalas Meveriksa u finalnoj seriji NBA lige rezultatom 4:1 i pokazali da najbolji skor regularne sezone nije bio nikakva slučajnost. Rutinski i ubedljivo, sa četiri od pet utakmica u kojima su Dončićevu i Irvingovu napadačku svitu uspeli da svedu na manje od 100 poena.
Nakon višegodišnjeg osporavanja i medijskih diskusija o tome da li bi Seltiksi trebalo da ih raspare, skinu s vrata ogroman ugovor jednog od njih dvojice i krenu u totalnu rekonstrukciju tima, Džejson Tejtum i Džejlen Braun vratili su NBA trofej tamo gde je, sada i zvanično, najviše puta u istoriji i skupljao prašinu.
Da li bi trebalo trejdovati Brauna i tim izgraditi oko Tejtuma? Možda njih dvojica uopšte i nisu toliko kompatibilni? Kako je moguće da pet konferencijskih finala u poslednjih sedam nisu uspeli da kapitalizuju i dođu do titule?
To su bila pitanja koja su ih opterećivala.
Bostonov dvojac sada im je konačno odagnao sve brige i zapušio usta, protutnjavši kroz plej-of sa samo tri poraza (Majami, Klivlend i Dalas po jednom) u 19 utakmica, i sve što mu se sada dešava potpuno je zaslužio. I zbog Majamija i Džimija Batlera koji ih je tri puta u četiri godine uništavao taman onda kada bi se ponadali da je iscrpljujućem čekanju najzad došao kraj. I zbog onog Bruklina koji su uništili, pa stali na poslednjem koraku. Zbog Milvokija i nabeđenog Adetokumba. Zbog
Džo Mazula je ove sezone konačno uspeo da sklopi sve kockice, da u Džruu Holideju, Dereku Vajtu, Porzingisu i Horfordu rasplamsa ono najbolje (mada će mnogi reći da je Al Horford, dobri i stvarno stari Alfred, odavno rasplamsao u sebi sve što je potrebno da se samo dobre stvari zasluže) i napravi toliko dominantnu ekipu. da je predviđanje da će Seltiksi osvojiti prsten bilo izmišljanje rupe na saksiji.
Ipak, sumnjalo se i kada su prebacili četiri hiljade obrtaja.
Ali znaš, Klivlend igra brutalnu odbranu. Ali znaš, Indijana ima strašne visoke igrače, a njima tu baš fali mesa. Ali znaš, Luka i Kajri su čarobnjaci. Ali oni su znali.
Mediji već godinama pokušavaju da ih zakrve i naruše im konekciju, namećući narativ o tome „ko je bolji“ ili, kao što je to u ovoj finalnoj seriji bio slučaj, „u čijim bi rukama trebalo da završi trofej MVP-a“.
Međutim, Tejtun i Braun nisu marili za to. A čak i ako jesu, odlično su to uspevali da prikriju, ne dozvoljavajući egu i individualnim dostignućima da stanu na put cilju koji je bio zajednički. Glavni razloa zbog kog je Boston postao toliko dominantan tim i zbog kog je ostvario toliki napredak jeste to što su Tjetum i Braun, kao duo, srasli i napredovali. Svaki put kada bi jedan od njih dvojice posrnuo ili zasrljao, drugi bi zablistao.
Šampioni uvek nađu način. Koliko god bilo bolno čekanje. Koliko god im logično učinili nemogućim.
Tagovi
