Neko bi mogao da kaže da je cinično, ili makar nehumano, pričati o bilo kakvom, pa i Hladnom ratu sa velikim H, dok na teritoriji jedne suverene evropske zemlje bukti vrlo topao, ma vreo rat, u kojem se civilne žrtve – uključujući decu, žene, pacijente, sve one nemoćne koji upadaju u odrednicu „ostali“ – gomilaju iz dana u dan, iz noći u noć.
Ali politika, ona velika, ona čije odluke se osećaju godinama i decenijama, ona sa predznakom „geo“, baš malo mari za suze, ona ide dalje poput tektonskih ploča što ne haju šta je na njima, nego se sudaraju i približavaju i udaljavaju, i začuje se pucanj.
A upravo takav događaj živimo: rat u Ukrajini, koji i dalje predstavlja tešku pozicionu borbu nadiruće ruske i izranavljene, ali odlučne ukrajinske armije, jedna je od onih prekretnica čije će posledice osećati i naša deca, možda i njihova deca.
Biće to nekoliko nedelja i meseci u kojima su se donosile odluke koje su uticale na čitavu planetu.
Nazvati ovo „Drugim hladnim ratom“ bilo bi, sem cinično, možda i pogrešno, pošto postoji škola istorijskog mišljenja da takav sukob ne prestaje već duže od stotinu godina, i da je sve ovo samo jedna epizoda, eventualno nova sezona u sagi između dve imperijalne i imperijalističke sile, jedne sa Zapada, druge sa Istoka, koje menjaju obličje, ali ne i ciljeve.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 17. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
