Usprkos gomili sankcija, uvoz uranijuma iz Rusije još uvek je dozvoljen. Mnoge članice Evropske unije ne žele ni da čuju za bilo kakvu zabranu, piše DW.
Evropska unija je od početka napada Rusije na Ukrajinu, pa do ovog aprila, proglasila već deset paketa ekonomskih sankcija s ukupno 1.242 pojedinačnih mera – od uvoza određenih proizvoda, pa do zamrzavanja imovine brojnih tajkuna i ruskih preduzeća. Upada u oči, međutim, da među svim tim sankcijama nema zabrane uvoza ruskog uranijuma. Naravno da se prihod Kremlja od trgovine Rosatoma ne može meriti s ruskim prihodima od gasa, nafte ili uglja, ali to je još uvek veoma ozbiljan iznos, svakako daleko veći nego od kavijara.
Na to se osvrnuo i nemački ministar privrede Robert Habek (Zeleni) nakon nedavne posete Kijevu: Ukrajina želi da pod sankcije dospe i ruski uranijum, a s tim se slaže i nemački ministar. Na radio stanici Dojčlandfunk on je rekao i da razume da se ta zabrana ne može sprovesti odmah, jer „to nismo mogli ni sa naftom ni sa ugljem“. Ali, kaže, trebalo bi postaviti odrediti rokove – za pola godine značajno smanjiti uvoz, „a nakon devet meseci bi došao kraj priče“.
I nemačka vlada je Evropskoj komisiji predložila da poslovanje s ruskom nuklearnom industrijom bude ubačeno već u sledeći, 11. paket sankcija, ali taj predlog će veoma teško podržati svih 27 članica Unije. Najglasniji protivnici su Mađarska, Bugarska, Češka i Slovačka, dakle države koje još uvek imaju nuklearke sovjetske proizvodnje i koje zavise od saradnje s ruskim državnim koncernom Rosatomom.
Uranijum još nekako, ali gorivi elementi – nikako
Kako za javni servis ARD objašnjava Mikle Šnajder, stručnjak ua energetiku iz Pariza, uranijum je u stvari manji problem. Doduše, 2021. je oko 20 odsto potreba za prirodnim uranijumom podmirivano iz Rusije, a još 24 odsto iz država pod uticajem Kremlja, iz Kazahstana i Uzbekistana, ali Šnajder smatra da tu količinu neće biti naročito teško – iako nešto skuplje – nadoknaditi uvozom iz zemalja kao što su Kanada, Australija ili Južnoafrička Republika. I kod obogaćenog uranijuma Rusija je s trećinom kapaciteta na čitavom svetu doduše važan liferant, ali i tu ima alternativa.
Mnogo je veći problem na nekom drugom mestu pronaći module goriva za nuklearke sovjetskog tipa. Takvih u EU ima još 15, a ti elementi moraju da budu tačnih specifikacija i stepena nuklearne aktivnosti tako da oni ne mogu da se preko noći naprave negde drugde.
Trebalo bi podsetiti i da je prošlog proleća, dakle već onda kad je počeo rat u Ukrajini i bile proglašene sankcije protiv Rusije, jednom ruskom avionu ipak bila izdata vanredna dozvola da sleti u EU – kako bi doneo gorive elemente za nuklearke u Evropi. Naravno da je to od početka i bila politika Moskve: stvoriti takvu zavisnost od isporuka iz Rusije da se bez njih jednostavno ne može, smatra Šnajder.
C’est inacceptable
No, nisu samo države sa sovjetskim nuklearkama jedine koje se protive sankcijama EU u tom sektoru: Šnajder tu posebno ističe Francusku koja je još u decembru 2021. preko firme „Framatome“ potpisala dugoročni strateški sporazum o saradnji s Rosatomom. Početkom 2022. francuski predsednik Emanuel Makron je čak ruskoj nuklearnoj kompaniji ponudio 20 odsto vlasništva nad francuskom firmom koja proizvodi specijalne parne turbine za atomske elektrane. Pariz pažljivo neguje saradnju s Rusijom u toj oblasti, jer ako bi i tu bile uvedene sankcije, „Francuska bi praktično izgubila jedino tržište na koje je mogla da plasira svoje turbine“, kaže Šnajder.
Iako je očigledno da među članicama EU postoje sasvim suprotni interesi pa je to razlog za nedoumice oko sankcija, treba reći i da to nije obuhvaćeno ni sankcijama Sjedinjenih Američkih Država. Anke Herold iz Instituta za primenjenu ekologiju iz Berlina podseća da SAD doduše imaju i drugih izvora, ali i dvadesetak odsto nisko obogaćenog uranijuma za američke reaktore ipak dolazi iz Rusije, a još tridesetak odsto iz Uzbekistana i Kazahstana.
Tagovi
