Dobra umetnost nikad nije proistekla iz mirnih voda spokojnih jezera, već se kuje u vrelim žarištima sukoba. Misliti da dobra umetnost može nastati iz nekog bezbrižnog postojanja jednako je verovanju da feniks može da izraste iz vunenog gnezda, a ne iz pepela sopstvene propasti. Sukob je dleto koje preobražava sirovinu kreativnosti u oblike koji nadilaze. Remek-dela koja su ostavila svoj trag na platnu istorije nisu plod zadovoljnih umova, nego burnih duša koje su se borile sa svojim demonima, nepravdama društva ili užasom ljudskog postojanja. Van Gog nije slikao svoja vrtložna noćna neba četkicom čoveka koji je u miru sa svetom. Frida Kalo je morala da zaroni u dubine sopstvenog bola, kako bi rodila dela vibrantne, netaknute lepote iz napaćenog tela.
Njihova umetnost je bila bojno polje, prostor gde su se sudarali unutrašnji i spoljni sukobi, iznoseći radove koji i dan-danas uznemiravaju i inspirišu. Sugerisati da umetnost može da cveta bez sukoba znači kastrirati je, oduzeti joj suštinu. To je udobna laž, sedativ za one koji bi želeli da sakriju prazninu svojih dekorativnih stvaranja. Dobra umetnost uznemirava udobne i teši uznemirene. Ona ne visi pristojno na zidu, ne zahtevajući ništa od svog posmatrača. Ona ubada. U oči. U dušu.
Pristojan rad sa umetnicima, bez trenja i okršaja, mene nikada nije zanimao. Tako su u proteklim decenijama nastala fantastična dela, saradnje, prijateljstva, ali bilo je i razlaza i raskida. U postratnom Sarajevu, Nele Karajlić mi se u obliku meduze na kaveru albuma „Ja nisam odavle“ obratio sa „Ne gledaj me“. Naravno, izazvan, nisam mogao a da ne gledam ravno u oči. Danas se sa Neletom i mojom dragom Sanjom Bjelanović-Janković redovno nalazim na kreativnim obračunima u O.K. koralu, koji je ili u Dositejevoj u galeriji „Sanjaj“, ili u Kralja Petra u „Monologu“.
Shvatio sam da se sa čovekom koji već četiri decenije stvara emocije, na kojem se lome koplja, koji budi i ljubav i mržnju, javno izloženim i od javnosti zavisnim, može samo kreativno sukobiti. Naš rad nije tih, miran kreativni proces gde smo fini i kulturni. To je glasna, energična borba koja zahteva čvrstinu i stav. Nele nije samo puki dekorater scene, a bogme ni ja. U njegovim šezdesetim, energija mu gori sa sigurnošću atomskog reaktora – stalno prisutna, nikada ne jenjava. To je konstanta. A ako se pojavi neka neočekivana iskra, možda ste i nastradali.
Sa Neletom nikad nisam bio u Sarajevu, ali obilazimo Budimpeštu, Beč, Istanbul sa našom instalacijom koja je posvećena jeziku i rečima. I svaki put se vraćamo kod „Valtera“ na ćevape na Dorćol. U srcu svake velike umetničke priče leži konflikt – bez njega, nema ničega što vredi ispričati.
Tagovi
