„Sa njim se uvek lepo pilo i pušilo“: Kako je viski spojio Borislava Pekića, Vinstona Čerčila i BBC

Zašto bi Englezi trebalo da nas zanimaju više nego što mi zanimamo njih?

Niti je 1941. da smo mi njima potrebni, niti je 1948. da oni nama trebaju.

A upravo je to, upoznavanje jugoslovenskih slušatelja BBC-a s Engleskom i Englezima, morao biti smisao, sadržaj i cilj mojih emisija.

Ovako Borislav Pekić opisuje početak rada na radiju britanskog javnog servisa 1985. godine.

Tada već nagrađivani pisac sa Balkana, sa adresom u Londonu, dobio je zadatak da svake druge nedelje šest minuta čita komentare o temama za koje u njegovim brojnim knjigama nije bilo mesta.

Ipak, nije sve išlo glatko i uz dozu finog humora.

„Pošto Pekić nikad pre BBC-ja nije govorio na radiju, imao je tremu.

„Prvo je bio problem dužine teksta jer je morao da ga skrati da to bude tačno šest minuta i onda je nekoliko puta kod kuće isprobavao sa satom da vidi da ne prelazi zadato vreme.

„Prilično se istraumirao oko toga i, kada je napokon otišao u BBC i konačno pročitao njegovu prvu priču u toj emisiji Radio Londona, smatrao je da je zaslužio jedan viski“, opisuje njegova ćerka Aleksandra Pekić.

Na spratu ispod je postojao bife, ali nije smeo da se pije alkohol u radnim prostorijama.

„Pošto je on ipak bio naš čuveni pisac, saopštili su mu da će napraviti izuzetak, uz priču da je on drugi čovek koji je tako nešto tražio u BBC-ju, a prvi je bio – Čerčil“, navodi Pekić u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Vinston Čerčil, britanski premijer, bio je čuven po radijskim govorima tokom Drugog svetskog rata tokom kojih je podizao moral britanskih i savezničkih vojnika, a osim toga, poznato je i da je ovaj kontroverzni lider voleo da pije alkohol.

Sa Pekićem bi se uvek „lepo i pilo, ali i pušilo“, svedoči njegov dugogodišnji poznanik Vladeta Janković za BBC na srpskom.

„U mnogim pogledima je bio jedinstven, učtiv i krajnje korektan, ali neustrašiv i hrabar.

„Ne samo u ideološkim stvarima, već i fizički“, opisuje Janković.

Pisma iz tuđine

Rad na BBC-ju samo je jedno od preplitanja Pekićevog života sa Britanijom.

Janković je u Londonu boravio i pre Pekića, u jugoslovenskoj sekciji BBC-ja radio je od 1968. do 1971. godine.

Bio je spiker i prevodilac, a kasnije je pisao pozorišne kritike i reportaže.

Kada se Pekić sedamdesetih godina doselio u Hajgejt, predgrađe na severu Londona, često su se viđali, jer su se znali još iz Beograda.

Janković se seća kako su tadašnji urednici Jugoslovenske sekcije Zdenka Krizman i Krešimir Sidor rešili da ponude Pekiću da čita komentare kod njih.

Pekić je to, kaže, prihvatio oberučke.

„On je bio neverovatno lak na peru, mogao je da piše kad hoćete, o čemu hoćete, bez problema“, kaže Janković.

Tu lakoću pratila je i „neverovatna ozbiljnost“, dodaje.

Gotovo asketski se posvećivao istraživanju svake teme koje se dotakao.

Pristao je na aranžaman u BBC-ju i zbog honorara, i tako je nekoliko godina kasnije nastala knjiga „Pisma iz tuđine“.

U Pismu čitaocu, uvodniku knjige Pisma iz tuđine, beleži kako nije imao iskustva, a da mu je posebno smetalo što nema pred sobom čoveka s kojim bi vodio dijalog, već samo „hladno, metalno, mrtvo lice ravnodušnog prijemnika“, na šta se vremenom navikao.

U Buš hausu, nekadašnjem sedištu BBC-ja, na istom spratu su bile jugoslovenska, slovenačka i ruska sekcija, priseća se Janković.

Imao je priliku da u kantini sretne Aleksandra Solženjicina, ruskog disidenta, kao i balerinu Makarovu, među sovjetskim emigrantima tog doba.

Pekić se tu lako uklopio.

Studio je imao menadžera i asistenta, a onaj ko je čitao vesti ili snimao, sedeo je sam u studiju.

„Postojalo je tad dugme, zvalo se coughkey, koje ste mogli da pritisnete da se nakašljete, a da to slušaoci ne čuju.

„Nastalo je od vremena Drugog svetskog rata kad je naspram spikera sedeo cenzor i pratio da slučajno da onaj pred mikrofonom ne bi rekao nešto što neprijatelj ne bi trebalo da čuje“, opisuje univerzitetski profesor književnosti.

Baš u takvim studijima se snimao Pekić, a Janković je nekad bio s njim.

Prisustvovao je i sceni s viskijem, gde je studio menadžer dosetkom o Čerčilu pokazao „pravi engleski humor“.

„Pekić je imao tu privilegiju“, kaže kroz smeh.

Posle snimanja, dvojica bliskih poznanika bi odlazili u obližnji Kovent garden i pab „Ispušena lula“.

„Bogami, tu bismo prilično popili, s Pekićem bi se uvek dosta popilo i popušilo užasno mnogo.

„Pepeljare su bile ovako pune“, kaže pokazujući na zamišljeni breg iznad piksle.

Za Pekića kaže da je bio chain smoker, palio je jednu za drugom, a i sam je pušač.

Decenijama su se družili, a ostali su „na Vi“, jer je Pekić kaže bio vrlo „konvencionalan“, ali jedinstven.

Radio London sa blaupunkt aparata

To nije bio Pekićev prvi susret sa BBC-jem.

Punih 40 godina ranije, za vreme Drugog svetskog rata, on je kao dečak u banatskom selu Bavaništu slušao Radio London i vesti BBC-ja na starom aparatu marke blaupunkt zajedno sa ocem i komšijom, nemačkim komandantom.

Pekić se smatra jednim od najznačajnijih pisaca srpske književnosti 20. veka.

Pored romana i drama, koje su mu često bile izvor prihoda, posebno one za Radio Keln, pisao je i filmske scenarije.

Ovaj plodonosni autor rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici, od oca Crnogorca i majke Banaćanke.

Dečačke dane proveo je u Podgorici, a zatim u Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu gde provodi dane okupacije.

Posle rata, s 15 godina dolazi u Beograd gde pohađa Treću mušku gimnaziju.

Iste godine kad je položio maturu, 1948, osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije.

Robiju je služio u Kazneno-popravnom domu Sremska Mitrovica i Niš.

Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.

Po izlasku na slobodu, upisuje studije eksperimentalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Godine 1958. oženio se arhitektinjom Ljiljanom Glišić, a potom dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“.

Već naredne godine zaposlio se kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru.

Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti“ snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman „Vreme čuda“ objavljuje 1965. i od tada je potpuno posvećen pisanju.

Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana“ (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine.

Tada mu se supruga i ćerka sele u London, ali njemu komunističke vlasti u Jugoslaviji oduzimaju pasoš.

Godinu dana će proći dok im se nije pridružio u Londonu, koji će mu biti utočište od nemilosti komunističkih vlasti.

Tamo je, uz redovne dolaske u Jugoslaviju, ostao naredne tri decenije.

U jednom od tih dolazaka, otprilike 1983. na poziv urednika Nikole Mirkova, Pekić je posetio Radio Beograd.

Tamo ga je prvi put upoznao tada mladi novinar Nenad Šebek.

„Video sam kako se ljudi odnose prema njemu sa ogromnim poštovanjem, u tom trenutku sam bio klinac, nisam još ništa pročitao od Pekića.

„Upamtio sam visokog, jako mršavog čoveka sa debelim naočarima i nestabilnog hoda“, opisuje Šebek za BBC na srpskom.

Tek posle toga počeo je da čita njegova dela i Pekić je za njega jedan od „velikana srpsko-hrvatske književnosti“.

Naziva ga njegovim „Zevsom književnog Olimpa“, koji je delovao pomalo zbunjeno.

Životni putevi ukrstili su im se kasnije u Londonu, u BBC radijskom studiju 1986. gde se kasnije zaposlio.

Kada bi im Pekić dolazio u redakciju da snima komentare, Šebek se, kako kaže jedini put u karijeri, borio da dobija smenu kad je on tu.

„Pošto je tako visok, imao sam utisak dok ga vodim kroz hodnik, da je od kristala i da će ako se spotakne, da se razbije u paramparčad.

„Želeo da sam da budem u blizini, ako se to desi, da ga pridržim“, opisuje Šebek.

Bila mu je „čast da ga snima“, jer mu se veoma divio.

Sedeo bi za malom miksetom, a Pekić za mikrofonom.

„To mi je jedan od najlepših stvari – što sam imao mogućnost da ga snimam, vidim i budem blizu njega“, kaže Šebek.

Bašta i magnetofoni

Kad nije pisao, vreme je posvećivao bašti i cveću koje je gajio pored kuće u predgrađu Londona.

Tamo bi zalivao biljke, čupao korov, ali je redovno nosio magnetofon da svaku ideju može odmah da izdiktira, pričala je njegova supruga Ljiljana Pekić u jednom od intervjua.

„Dešavalo se i da mu ideja dođe u snu, on se trgne, a kraj kreveta je uvek imao beležnicu i olovku da zapiše šta je to sanjao.

„Stalno se utrkivao s vremenom jer je znao da ga nema napretek, a planovi su mu bili veliki“, rekla je Pekić za Ekspres.

Da bi napisao bilo koje delo, umeo je da pročita desetine knjiga i do tančina prouči istoriju, mitologiju, epidemiologiju, arhitekturu ili bilo koju oblast kojom su se njegovi junaci bavili.

Od istorijskih tema, Pekić je odstupio apokaliptičnim trilerom Besnilo (1983) koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma – londonskom Hitrou, a govori o pandemiji.

Novu popularnost roman je doživeo četiri decenije kasnije tokom korona virusa.

Zbog nje je Pekić bio i na informativnom razgovoru sa britanskim policajcima.

„Danima je dolazio na aerodrom sa beležnicom, pravio crteže, beleške i morao je da se upozna sa aerodromom.

„To su policajci primetili i uplašili se da je neki terorista, ali je brzo sve razrešeno“, priča Šebek.

Zlatno runo

Iznad radnog stola su mu, pored slike Petra Petrovića Njegoša, stajali panoi od plute na kojima su bile čiodama zakačene ličnosti i dijalozi iz „Zlatnog runa“ da bi pregledno imao sve veze i relacije likova čije se sudbine prepliću kroz vekove, pisao je Dušan Puvačić, njegov dugogodišnji prijatelj u knjizi Drugi o Pekiću.

Upravo je za to kapitalno delo, saga-fantazmagoriju „Zlatno runo“, koja je objavljena u sedam tomova (1978-1986), 1987. Pekić dobio „Njegoševu nagradu“.

Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine.

Šebek je ovo „kapitalno delo srpske književnosti“ pročitao ukupno pet puta i njegovo izdanje je ispodvlačeno, a često je zapisivao citate, posebno o Srbima i srpskoj naciji.

„On je bio pravi patriota jer ima kritički odnos prema sopstvenoj naciji, vrlo sam protiv ono ga što Ameri kažu ‘ja sam na strani moje nacije, kako god’.

„Za mene je patriotizam nešto drugo, šta je ono što ne valja i šta ja mogu da učinim“, navodi nekadašnji novinar Šebek, danas zaposlen u nevladinom sektoru.

Ne samo da je tu čitava istorija srpske, već i cincarske nacije kojoj je Pekić pripadao, dodaje.

U Zlatnom runu je, kaže, predvideo i gotoovo postavio temelje šta će se dešavati na Balkanu, pa je Šebeku posebno bilo zanimljivo da tu knjigu čita tokom rata na prostoru Jugoslavije.

Godine koje su pojeli skakavci

Iste 1987. godine objavljena je i knjiga „Godine koje su pojeli skakavci“, letopis vremena koje je Pekić proveo u zatvoru, otkrivajući surovu prirodu komunističkog režima, posebno u godinama neposredno posle rata.

Ova autobiografska proza proglašena je za najbolju knjigu te godine.

Uprkos svim tim naslovima, ostao je vrlo tolerantan, kaže Janković.

„Vi ste njemu mogli da kažete bilo kakvu primedbu, bio je operisan od sujete, uglavnom bi to prihvatao sa humorom na sopstveni račun“, kaže profesor.

Takav humor delio je sa Englezima, o kojima je govorio na BBC-u, kroz izmišljene likove Srbina Živorada i Engleza Džounsa.

„Otuda su ta Pisma iz Londona tako sadržajna i podsticajna, ona osvetljavaju odnos između civilizacija i jedan način shvatanja života“, kaže Janković.

Usledila je i knjiga Sentimentalna ispovest britanskog carstva, sačinjena od komentara o engleskoj istoriji, koje je Pekić, kao istoričar amater i erudita, čitao na britanskom javnom servisu.

„To je bilo još fenomenalnije.

„Koliko god da je bio oštar u kritikama sopstvene zemlje i nacije, toliko je bio oštar i prema Velikoj Britaniji, koja mu je bila utočište“, opisuje Šebek koji je godinama živeo u Londonu.

Neumorno nastavlja da piše i izlaze mu mnoge knjige, ali mnoge ne stiže da završi.

Pekić je voleo engleski način života, pratio je tamošnju politiku, ali se nije mnogo družio sa strancima, kaže Janković.

„Ako biste pitali da li se uklopio u sredinu, ja bih rekao da nije, ako mogu to da kažem, mislim i da je to dobro, jer je imao više vremena da se bavi svojim poslom“, kaže Janković.

Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na jugoslovenskim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama.

Pozorišni komad „Korešpodencija“ beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212.

Dela su mu prevođena na razne strane jezike, ali je i dalje relativno nepoznat širom sveta.

Američki kritičar i pesnik Beri Švabski je pisao predgovor za prevod knjige Hodočašće Arsenija Njegovana, koja se na engleskom u različitim izdanjima zove Kuće Beograda ili Kuće.

„Pročitao sam samo relativno mali broj njegovih knjiga koje su prevedene na engleski.

„Na osnovu njih, uveren sam da je bio veliki pisac, među nekolicinom njegove generacije, gde mislim i na Aleksandra Tišmu, ali nije previše poznat čitaocima na engleskom govornom području“, kaže Švabski za BBC.

Sličnog je stava i jedan od osnivača i urednika sajta Njujorški pregled književnih klasika Edvin Frenk.

„Bilo bi da dobro da je njegova genijalnost poznatija širom sveta“, kaže on u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Gotova drama ‘samo da je napišem’

Posle jednog Pekićevog snimanja komentara za BBC, koje je obično bilo četvrtkom, dogodila se još jedna anegdota koju je Vladeta Janković zauvek zapamtio.

Trebalo je da u subotu leti za Beograd i Pekić ga je zamolio da tad ponese i njegovu dramu, koju je kao jedan od sedmorice istaknutih autora pisao na konkursu Televizije Beograd o sedam smrtnih grehova.

„On mi kaže da ponesem urednici Vesni Janković, kažem, važi i pitam: ‘Jeste li Vi to završili?’.

„Kaže, još nisam počeo da pišem, ali to je gotovo“, kaže kroz osmeh.

I održao je reč.

U subotu pre podne, u Jankovićevim rukama bila je drama, uz Pekićevo ceduljče i molbu da proveri pravopisne greške u avionu.

U londonskoj „Ispušenoj luli“ su njih dvojica 1984. napravili i opkladu – na Pekićevoj vizit karti zabeležili su koja sve kapitalna dela treba da završi do 1991. godine.

Mnogo od zabeleženog, pisac je ispunio.

A ja ne prestajem da se pitam zašto je Pekić one jesenje večeri za vremensku granicu opklade – umesto 1990, 1995. ili bilo koje druge – odbrao upravo 1991, poslednju godinu svog umetničkog veka“, zapisao je Janković u monografiji Okean Pekić.

Politička epizoda

Pekić se 1990. godine vraća u Jugoslaviju i postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora.

„Njemu je Engleska život spasila, on je ovde bio žrtva progona, a bio je neustrašiv: nema te peticije koju nije potpisao, ili neke opozicione inicijative koju nije podržao.

„Ne da se nije sklanjao, bio je politički krajnje osvešćen i duboko protivan komunističkom režimu, to nikad nije krio“, kaže Janković.

Ipak, na prvim višestranačkim izborima u Jugoslaviji 1990. nije postigao uspeh.

Na dopunskim izborima u beogradskoj opštini Rakovici, nadmetao se sa liderom radikala Vojislavom Šešeljem i izgubio.

I kroz članske karte vidi se preplitanje politike i književnosti u piščevom životu.

Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

„Nije bio za ovaj svet već za neko drugo vreme, u kome bi bio svoj na svome.

„Prerana i tragična smrt i tragični gubitak na izborima, pokazuje da on nije bio čovek za to zlo vreme, već za neko mnogo bolje“, zaključuje Šebek.