Ključne poruke Vučića, Ane Brnabić, Vučevića i ostalih naniže su jasne: „Nikada nas nećete pobediti, ne damo Srbiju ološu.“ Iako su naprednjaci na vlast došli na prilično normalnim izborima 2012. (doduše imali su samo jedan manji medij pod svojom kontrolom), dakle bez krvi, kao što i dalje uspevaju da zadrže izborni legitimitet uz svu izbornu patologiju neophodnu za to (naravno bez krvi), iako naglašavaju da je promena vlasti moguća samo na izborima (ali po njihovim standardima), ponekad zaista zvuče kao da iz njih progovara general armije Nikola Ljubičić koji je poručivao da su komunisti vlast osvojili krvlju i da je neće dati bez krvi a što je Mira Marković, Miloševićeva supruga i šefica JUL-a, prihvatila kao mantru. Otuda i Skupština Srbije liči na neku delegatsku skupštinu iz poznog jednopartizma (samo što tamo nije bilo tuča), gde su manjinski poslanici za uvođenje demokratije i višepartizma, a većinski i dalje kao maksimum dozvoljavaju uvođenje pluralizma mišljenja ali ne i dovođenje u pitanje vladajuće partije poistovećene sa državom i njenog monopola.
Otuda sa strahom od nuklearnog rata idu i ritualne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost i korišćenje etatističkih floskula o „destabilizaciji države“. To sugeriše na dinamiku proizvodnje „unutrašnjeg neprijatelja“. U prilog tome da se neće dozvoliti destabilizacija države i „obojena revolucija“ ide i indirektni marketing, kao mistifikacija Udbe (državne bezbednosti) u seriji „Sablja“, kao svemoćne i nedodirljive sile, a što se tiče deformacija u njenom radu – svaki otpor je uzaludan. Uostalom, evo vam Koštunica kao krivac. U dijagnozi patologije Miloševićevog režima i posledicama, „Sablja“ je objektivna, žanrovski je uspela, prikazi patologije su naturalistički, kao što i emitovanje ovakve serije o malignim devedesetim i ubistvu premijera Zorana Đinđića na Javnom servisu deluje kao relativna senzacija. Bar se jasno ističe da je Peti oktobar bio zbog Miloševićevog odbijanja da prizna izborni poraz. Ali, (in)direktno, nema ni naznaka katarze društva (što je kreativno legitimno, da ne kažemo možda sudbinski tačno), poenta je u nedodirljivosti i svemoći „duboke države“, i paradoksalno ovu srpsku valjda Tramp treba da izuzme iz obračuna sa globalnom dubokom državom kad izvrši lustraciju u SAD, a što se zahteva iz „srpskog sveta“.
„Sablja“ je dobra, ali je „Klan“ bolji. Jer je karikiranjem oslikao suštinu – da zlokobnost stiže iz opskurnosti. U „Klanu“ su Kum i Šiptar preživeli.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
