„Sad mi je jasno kako se opozicione stranke raspadaju: Ili lider sam uzme pare, ili novac podeli deset njih iznutra“

Sergej Trifunović već prilično dugo talasa političku scenu Srbije. U žiži javnosti je već zbog toga što Pokret slobodnih građana, na čijem se čelu nalazi, još nije doneo odluku o tome da li će izaći na izbore ili će se pridružiti dobrom broju opozicionih stranaka koje su se odlučile za bojkot. Njegov javni poziv evropskom poslaniku Dejvidu Mekalisteru doveo je do pregovora koji su protekle nedelje počeli u parlamentu, a svojom poslednjom tvrdnjom da mu je preko posrednika nuđen mito od 500.000 evra otvorio je „Pandorinu kutiju“ u preplitanju između politike, moći i korupcije na srpskoj političkoj sceni.

Popularni glumac koji, od kada je postao jedan od vođa opozicije, ne dobija aplauz za svaku odigranu ulogu, govori za Nedeljnik – svojim sada već prepoznatljivim političkim, na momente uvredljivim vokabularom – o ulozi Petra Panića, izlasku ili bojkotu izbora, pregovorima u parlamentu, ali i o Zoranu Ðinđiću i tome ko mu je omiljeni srpski političar.

Ovo je prvi put da sam dobio direktnu ponudu. Dok sam bio samo glumac koji laje protiv vlasti, došlo je do mene da bih mogao da uzmem milion, možda i dva, samo ako prestanem da lajem. Nisu mi nudili da glumim Karađorđa na auto-putu, niti da se vozim nepostojećim metroom. Sve me je vrlo podsetilo na ponude Željka Mitrovića da uđem na „Farmu“. Niti me je preterano iznenadilo, niti sam se dvoumio, ispričao je lider Pokreta slobodnih građana u intervjuu Nedeljniku

Vi ste prvi pozvali Dejvida Mekalistera da se uključi u pregovore vlasti i opozicije da bi vaša stranka kasnije, normalno, i učestvovala u međustranačkim pregovorima pod pokroviteljstvom EU. Šta očekujete od tih pregovora, a šta od EU?

Mi smo pokret koji ne odustaje od evropskih vrednosti i koji budućnost Srbije vidi u EU. I tome smo dosledni u trenutku kada je to najmanje popularno u poslednje dve decenije, ne zato što smo zadrti, već zato što realno sagledavamo stvari i znamo da je ta kriza EU o kojoj se toliko priča nedostižan Raj Božiji u odnosu na ovaj „progres“, „zlatno doba“ koje živimo. I sigurni smo da oni jako dobro znaju šta se ovde dešava, bolje od nas samih, ali jasno je da su imali neku svoju računicu zbog čega to prećutkuju. I ta računica ima svoje ime. Zove se Metohija. Kosovo i Metohija. Verovatno su razmišljali „dobro, ovaj gura priču u dobrom pravcu i završiće nam posao, ako tu i tamo napravi neko s…e sa strane, ko ga j..e, pravićemo se da ne vidimo“.

Ali izgleda da su i oni ukapirali da ta s..nja više nisu mala i da ne da neće isporučiti ono što im je obećao i da neće rešiti jedan problem, već da će napraviti gomilu novih i većih. Taj čovek će napraviti građanski rat ne bi li se očuvao na vlasti. Kad krene da pada rejting, resetuje se na radikalna podešavanja pa se obračunava sa zamišljenim Šiptarima, ustašama, balijama… Opasan čovek, ogromnog potencijala za destrukciju i uništenje. Kad su i oni to videli, i kad su skapirali da su 2012. pomalo naivno poverovali da on više nije onaj napaljeni Šešeljev klinac, shvatili su da moraju na neki način da reaguju jer im ne treba novi Orban ili Erdogan na Balkanu. Dokaz za to je da u trenutku dok ovo pišem, Orbanova opozicija slavi u Budimpešti svoju prvu pobedu.

Mi smo prepoznali taj trenutak i rekli: „Gospodo, mi verujemo u vrednosti koje vi zastupate, sad nam pomozite da zastupanjem tih vrednosti ne ispadnemo budale pred ljudima, uradite nešto.“ I mislim da je sam njihov dolazak jasan znak da su ipak zainteresovani za ono što se ovde dešava. I verujem da neće olako preći preko krize u Srbiji, jer bi to bio znak slabosti EU, a uvek postoje drugi faktori kojima ta kriza odgovara i ti faktori se neće previše opuštati. Jebi ga (jer kakav bi ovo bio intervju Sergeja Trifunovića, da nema „jebi ga“), karma nam je takva da smo na raskrsnici i svako hoće da sačuva svoju zonu uticaja.

U borbi za fer izbore sad učestvuju tri igrača, kao u preferansu – opozicija, vlast, EU. I baš kao u preferansu, uvek dva igraju protiv jednog. Mi naravno dajemo sve od sebe, ali se ne opuštamo, jer znamo igrače: jedan je pokvaren do srži, igra sa najmanje tri špila karata koje drži ispod stola, u gaćama, rukavima skupocenih šetlandskih džempera koje kupuje od male predsedničke plate i kune se istovremeno u oca i majku kako igra pošteno. To je doduše shvatio i ovaj treći igrač, koji je, na našu sreću, ustanovio pravila pomenute igre. Ono što takođe stoji je da ćemo mi, koji apsolutno želimo da igramo igru poštujući pravila, uraditi sve što je do nas i da će rezultat svakako biti pozitivan – ili ćemo se izboriti za fer izbore, ili ćemo doneti najlegitimniju moguću odluku o bojkotu. A onda se pravila igre menjaju.

Da li je pretnja bojkotom već donela rezultat time što je EU uopšte pristala da se uključi u razgovore, pošto je na taj način praktično potvrđeno da u zemlji postoji problem sa izborima i slobodom medija? I šta je onda cilj tih pregovora?

Verujem da jeste uticalo, jer bojkot je velika kocka i opasno produbljuje krizu. Istorija nas međutim uči da nikada nijedan bojkot nije doveo do pada vlasti, ukoliko posle njega nije nastupila nasilna smena na ulici ili revolucija. A mislim da smo nasilja imali dosta. I previše. U trenutku dok pudlica imenom Miša Vacić poziva na mobilizaciju a da mu dupence ne napusti Beograd, ja sam siguran kao čovek, i evo sada političar, da ne želim da dam ni jedan jedini život bilo kog građanina Srbije. Nikada. Nikada više. Za maglovite ideje iza kojih se krije skup interesa beskorisnih ljudi. Zato smatram da nam je potrebna evolucija, a ne revolucija.

Rezultat bojkota može biti smena režima koja se ne dešava samo na izborima, što je u stvari revolucija. A revolucija ruši sve, neselektivno, kao hemoterapija ubija i zdrave i bolesne ćelije i nikad ne znaš u kom pravcu će otići i kako će se završiti. Može da dovede do jačanja nekog neevropskog uticaja, pogotovo kad se radi o pitanju Kosova. Može i da bude debakl pa da zacementira ovog ludaka na vlasti još 10 godina. Može da ima i pozitivne ishode, ali sama ta nesigurnost koju nosi u sebi ipak uznemirava neke ljude u toj Uniji. Cilj tih pregovora je da izborne uslove vratimo makar na nivo kakav je postojao pre 2012. godine. Dakle, da prestane centrifuga moždanih ćelija 24 časa dnevno, da ljude ne uteruju crnim džipovima na glasanje i da se mediji otvore pa da vidimo šta to imaju da kažu propali glumac i narkoman, raspomamljeni tajkun, fašisti, NATO lobisti i ostali neprijatelji Vučićevog naroda.

Kako tumačite da deo proevropskih i građanskih stranaka odbija dijalog? I to pod pokroviteljstvom EU? Zar to nije apsurd?

Karakteristika smradikala je da tumači slobodne odluke slobodnih političkih organizacija o bilo čemu. Ne bih ulazio u to blato, jer je upravo ideja da nas uvuku u blato. Svoje blato. Kao i sve svinje, i smradikali se u tom blatu najlepše osećaju. Hajde da sve zavadimo. Da se praćakate u našem blatu. Da se, kao kod Orvela, ne vidi ko je svinja, a ko čovek.

Mi smo imali sastanak opozicije pre neki dan i iako ja i dalje smatram da je najbolje da svi izađemo zajedno na izbore, u jednoj ili dve kolone, doneli smo odluku o nenapadanju i negloženju u smradikalskom blatu, jer imamo istog neprijatelja i isti cilj, samo su nam vidovi borbe različiti. Barem zasada, jer kažem ponovo: ako se ne ispoštuje ovo što tražimo i za šta se borimo, bojkot je vrlo izvestan. Mi se ne slažemo u mnogim stvarima. Imamo različite programe, različite političke ideje, pa i različite pristupe. To je normalno i to nije ono što uništava politički život u Srbiji, naprotiv; to daje nadu u njegov oporavak.

Nije normalno da se ubice ne procesuiraju, da se ljudi primoravaju na tapšanje direktoru koji je odgovoran za pogibiju kolege, da Babić traži druga po Sopotu umesto da odgovara za pogibiju Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi Doljevac, da imamo polupismene ministre sa lažnim doktoratima, da i dalje ne znamo ko je idiot koji je rušio u Savamali, dok za to vreme Vučić dobija Orden Svetog Save, a Miša Vacić drvi o mobilizaciji. To je apsurd. Sve ostalo su načini na koje se ljudi glasno bore protiv tog apsurda. Uključujući i najdivniji, koji se dešava u trenutku dok pišem odgovore na vaša pitanja: gospođa Goran Vesić je imala promociju svog literarnog prvenca pod naslovom „Bože koliko ja volim Beograd“ ili tako nekako. Stampedo koji ga je pojurio nakon što se posle sat vremena ipak odlučio da izađe iz galerije „Progres“ i u njoj ne prespava, u najmanju ruku je urnebesan. Govori šta ljudi misle o tom licemerju i ukazuje jasno kako će cela ekipa, nedvojbeno, završiti. Vrlo zabavno.

Vi se još lično niste izjasnili o bojkotu, ali ste rekli da odluka o izlasku na izbore ne bi prošla na organima vaše stranke. Ko je onda u PSG-u za izlazak na birališta?

Nisam rekao da ne bi prošla na organima Pokreta slobodnih građana. Predsedništvo i Politički savet su prilično složni u ideji da treba da učestvujemo u pregovorima koji su u toku, da se borimo do kraja. Rekao sam da je plan B ljudi koji su mi nudili novac da postanem „lojalna opozicija“ bio da ako ja ne pristanem da prodam sve što jesam, onda da se napravi razdor u Pokretu koji će ga poljuljati iznutra, a sve naše političke odluke preglasati. Da se razumemo, nakon celog cirkusa, mišljenja sam da smradikalima uopšte trenutno ne odgovara da u sledećem sazivu parlamenta imaju Sergeja Trifunovića, i Petra Miletića, i Dragana Ðilasa, Boška Obradovića i ostale ovakve kakvi jesu – bučni, potkovani argumentima, i rešeni da budu prava opozicija. Njemu odgovara da ima ljude kao što je Čeda, koji će da ga grdi kako nije svestan koliko je dobrog učinio za Srbiju, a da ovi drugi ipak ostanu van Skupštine na ovaj ili onaj način. Kao u priči za decu, car je definitivno go. Smešno i jadno. Dete koje to viče, dok se drugi prave ludi, krojaču ne treba.

Nakon ove ponude i dešavanja u koja je Pokret uvučen, jasno mi je zbog čega se opozicione političke opcije lako raspadnu. Ili lider uzme novac da ugasi svetlo sam, ili taj novac podeli njih deset iznutra pa celu stvar obesmisli. Sad kad smo detektovali problem, lakše je rešiti ga. Za početak, drage kolege – ne primajte pare

Kada ste izabrani na mesto predsednika Pokreta, najavili ste da će vaša glavna uloga biti da radite na ujedinjenju opozicije. Da li ste uspeli u tome ili nejedinstvom oko bojkota upravo vi delite opoziciju?

Nije ujedinjenje opozicije uvođenje jednoumlja u opoziciju. Naprotiv. To što Boško Obradović neće da ide na Paradu ponosa, a Omladina Pokreta slobodnih građana hoće, ne znači da nismo složni oko toga da je Vučićeva vlast sastavljena mahom od kriminalaca. Isto je i sa idejom o bojkotu, učešćem ili odbijanjem učešća u pregovorima za izborne uslove koji su u toku.

Kako reagujete kada vam jedan deo opozicije spočitava da odlaganjem odluke o bojkotu vi radite za Vučića? Prilično ste besno reagovali kada vam je takvo pitanje postavila Olja Bećković u „Utisku nedelje“.

Reagujem slično kao što bi verovatno ti reagovao kad bih ti rekao da si mi ukrao novčanik iz džepa dok smo pričali. A nisi, ne meni nego nikom nikad. To je ista stvar. Kad ti kažu da si u dilu sa Vučićem, to je isto kao kad ti kažu da si jadan, prodan, bedan čovek, koji pristaje da bude saučesnik u radnjama i prikrivanjima koja su dovela do više od 100 pogibija radnika po građevinama, smrti Stanike Gligorijević, pada helikoptera, hapšenja Aleksandra Obradovića koji otkriva da je otac ministra MUP-a upleten u trgovinu oružjem…

Olja me je zabezeknula pitanjem jer me zna više od 20 godina i nisam mogao da verujem da tako nešto uopšte može da me pita. Ali Olja je, iako moja koleginica glumica, preozbiljan novinar: ona ne postavlja pitanja iz lične radoznalosti već u ime svih gledalaca svoje emisije, i na sve to, budući glumica koja je studirala pravila dramaturgije, daje ti šlagvort da na najubedljiviji način odbraniš svoje stavove. Tako da sam posle dve i po sekunde prestao to pitanje da doživljavam kao ličnu uvredu.

Vi ste verovatno prvi čovek koji je u srpskoj politici rekao da mu je vlast nudila mito. Usledile su i smene u vašoj stranci zbog toga. Zar ne dugujete javnosti da do kraja otkrijete šta se tu dešavalo? Kažete da je ponuda došla od Aleksandra Vučića. Šta vam je traženo zauzvrat? Kako izgleda to nuđenje mita? I kako ste reagovali kada su vam prvi put ponudili mito?

Rekao sam da mi je nuđen novac i uvek ću sve da kažem. Babaroga je strašna samo dok se ne demistifikuje. To je izgledalo vrlo opušteno. Hoćeš? Neću. Dobro, ako ti nećeš, naći ćemo nekoga ko hoće. Srećom, nisu uspeli da potkupe nikoga bitnog iz Pokreta. Ovo je prvi put da sam dobio direktnu ponudu. Dok sam bio samo glumac koji laje protiv vlasti, došlo je do mene da bih mogao da uzmem milion, možda i dva, samo ako prestanem da lajem. Nisu mi nudili da glumim Karađorđa na auto-putu, niti da se vozim nepostojećim metroom. Sve me je vrlo podsetilo na ponude Željka Mitrovića da uđem na „Farmu“. Niti me je preterano iznenadilo, niti sam se dvoumio.

Ako kažem ko je nudio novac, pristajem na smradikalski način razmišljanja, na njihov način nepoštovanja institucija i daljeg uništavanja države. Nisam sudija, nisam tabloid, ali hoću da budem uzbunjivač i hoću da kažem Tužilaštvu ono što znam, pa neka ispitaju poreklo imovine, neka provere da li je ta osoba prekršila zakone tom ponudom ili ne. Ako nije, ako su to neke čiste pare, u šta sumnjam ali hajde, onda ne treba ni da bude javno linčovan. Mene i dalje ne zanima da svoju političku borbu stavljam na tender. Svakoj političkoj organizaciji treba novac da bi funkcionisala, ali ako taj novac znači ropstvo i promenu politike, to je onda obesmišljavanje svega i ruganje u lice svim ljudima koji nam veruju. Kad sam ušao u politiku, zakleo sam se da jesmo i da ćemo ostati čista priča. To ću ostvariti makar urlao na sav glas.

Tih nekoliko ljudi iz Pokreta verovatno nisu prekršili zakone time što su hteli da uzmu novac, samo su pokazali da su potkupljivi i da nemaju nikakvog integriteta, a ni vere u promene. Ja imam. Znam šta je ispravno. Mogu da mi kažu da se zbog toga nisam snašao u politici, ali u mulju u kom važe ta pravila i ne želim da se snađem, želim da ga raskrinkam. Kad sam ulazio u taj nepoznati bauk koji se zove politika, rekao sam sebi jednu stvar: ne znaš ništa o ovome. Sudaraćeš se sa raznim g..nima i radiće ti o glavi. Jedino što možeš je da u svakom trenutku budeš iskren. Prvenstveno prema sebi, svojim saradnicima, a onda i svojim neprijateljima. Neprijatelje to pogotovo izbacuje iz takta i razoružava: oni još na to nisu navikli. I čoveku koji mi je nudio pare, rekao sam: vidi, ja sad mogu da te leram, kao malo je, daj još dva miliona, ali neću, nisi majmun. Nikada neću uzeti nijedan dinar od vas. Ništa. Njegova reakcija je bila: „Ali zašto, to je u politici normalno?“ Moj odgovor je bio: „Upravo zato što je to vama normalno, ja sam ušao u politiku. Nije normalno.“ Ne može.

U borbi za fer izbore sad učestvuju tri igrača, kao u preferansu – opozicija, vlast, EU. I baš kao u preferansu, uvek dva igraju protiv jednog. Mi naravno dajemo sve od sebe, ali se ne opuštamo, jer znamo igrače: jedan je pokvaren do srži, igra sa najmanje tri špila karata koje drži ispod stola, u gaćama, rukavima skupocenih šetlandskih džempera koje kupuje od male predsedničke plate i kune se istovremeno u oca i majku kako igra pošteno

Ako se borimo za pravnu državu, da li je onda posao Tužilaštva da pokrene istragu posle takvih navoda? I da li očekujete poziv tužioca?

Naravno da je posao Tužilaštva da radi svoj posao! Ne samo u ovom slučaju, nego i u svim ranijim slučajevima o kojima slušamo svaki dan. Otkud tati Nebojše Stefanovića 300.000 evra u rancu? Ko je Vulinova tetka iz Kanade? Da li piše? Bole li je leđa? Obilazi li ko tu ženu? U Kanadi je hladno, ima li ko da je pokrije dok njen sestrić, ministar odbrane, negde u dalekoj Srbiji objašnjava u crnoj uniformi vojnicima zašto nije služio vojsku? Kako to da čovek koji je navodno vozio kola koja su ubila Staniku Gligorijević, deset minuta posle nesreće nije imao ni ogrebotinu, a kamoli prah od erbegova svuda po sebi nakon takvog sudara? Nadam se pozivu iz Tužilaštva i vrlo ću rado ispričati sve. No, pošto živimo u državi u kojoj je jedan čovek i kadija, i advokat, i babica, i stručnjak za gondole, ispričaću sve i Aleksandru Vučiću, u TV duelu, na koji sam ga pozvao. Ako skupi m..a da na taj duel izađe.

Kako ste otkrili da neko od vaših saradnika pristaje na novac? Da li ste imali direktan dokaz ili ste jednostavno pustili da vidite ko će da se „upeca“ na to što ste prethodno odbili?

Prvo sam posumnjao zato što je bilo mnogo problema u njihovom radu. Onda sam ih pitao, a oni su počeli da me ubeđuju da je „to ipak dobra ideja, da nam trebaju pare, da su to velike pare“. Nisam povraćao.

Da li vam je Petar Panić, bivši telohranitelj Šešelja i Nikolića, nudio mito? I u čije ime? Ko je uopšte Panić danas i otkud vi na zajedničkim fotografijama?

Ja nigde, kao što rekoh, nisam pomenuo ime kurira. Dve stvari koje sam naučio gledajući kaubojske filmove jesu: ne pucaj u pijanistu i ne pucaj u kurira koji prenosi poruke. Nije bitan kurir. Bitan je onaj koji ga šalje. Ime Petra Panića, prvi je, gle k…a u slamnom šeširu – pomenuo jedan tabloid. I označio ga kao čoveka koga sam ja pomenuo da mi je nudio mito. Iako ga ja nigde, ama baš nigde nisam pomenuo. Da li je, sudeći po napisima u tom tabloidu, Petar Panić prvi čovek kog Vučić pušta niz vodu? Nije dao Gašića, Babića, Jutku, ali evo jednog kog nema problem da „da“? I još ga isproziva na naslovnici kao čoveka koji „već šest meseci nema veze sa SNS-om“ a Panić je u glavnom odboru? Ne znam. Zanima me ko će biti sledeći.

Što se mog poznanstva s tim čovekom tiče, priču sam u par navrata objašnjavao. Pre nekoliko godina, na vrlo podmukao način trebalo je da se dogodi da Fondacija „Podrži život“ prestane da bude naša, čista fondacija, nego da na foru pređe u ruke nekih ljudi iz SNS-a. Ti neki bi je onda koristili kao mečku na vašaru za dobijanje političkih poena. Petar Panić je urgirao da se to ludilo zaustavi i da ostave Fondaciju na miru. Ja sam se s njim video, otišao kod čoveka na ručak, odneo dve flaše vina, zahvalio mu. Rekao sam mu da sam mu dužnik i da sam tu za njega i njegovu porodicu, šta god i kad god. On me je pitao, citiram: „Da li bi ti, kao intelektualac, podržao Aleksandra Vučića?“ Ja sam odgovorio: „Izvini, takve stvari od mene nemoj tražiti.“ I ništa, nikakvih teških reči, sve vrlo fino, nastavili smo da jedemo. Nije uopšte bilo ljutnje. Panić je bio ekstra fin prema meni i ja to poštujem.

Fondacija „Podrži život“ postoji da bi obezbeđivala novac za lečenje bolesne dece, a to je toliko važno u momentu dok poslanici tog istog SNS-a glasaju protiv lečenja teško obolele dece u inostranstvu, da bih zahvalio i crnom đavolu. Pa i kod Vučića sam bio dok je bio PPV i postojao predlog Stane Božović, takođe članice SNS-a i jedne fine gospođe, da država bude manjinski vlasnik fonda 49%, što bi značilo da ima obavezu da ga servisira, a da upravni odbor bude građanski i raspolaže finansijama. On je naravno obećao da će to tako biti, a onda 15 dana kasnije dao osvedočenom filantropu Zlatiboru Lončaru četiri miliona evra da osnuje državni fond. Mi smo nastavili da lečimo decu koju je taj fond odbijao, a onda je veliki filantrop poslao UKP u prostorije našeg fonda, da otkrije neku veliku prevaru. Posle 10 meseci otkrili su da jedna slika visi ukrivo i nema osnova za tužbu.

Ko je taj misteriozni saradnik? Nekako je ostalo da se sumnja da je reč o Aleksandru Pavloviću ili Milanu Žuniću.

Nijedan od pomenute dvojice. Milan Žunić je sam podneo ostavku, a Aleksandar Pavlović je smenjen iz razloga koji nemaju nikakve veze s ovim slučajem, već samo sa unutrašnjim pitanjima organizacije. Oni su u slučaju podmićivanja potpuno čisti. Detalje ću reći Tužilaštvu, ili na TV duelu sa velikim tužiocem, vlasnikom života i smrti, dečakom kom niko nije hteo da dođe na rođendan, zbog čega sad svi živimo u ovoj loše režiranoj farsi.

Aleksandar Vučić kaže da su vaši navodi o mitu „kafanska izmišljotina“ i pitao je „zašto bi vas oni platili – da izađete na izbore?“. Šta je vaš komentar?

Šta on zna o kafani? Dok nije kupio i ucenio pola države, u kafanu nije mogao da uđe sem kad nosi gajbe piva za Šešelja! Sve u svemu, ako brat lažov kaže da nije tačno, onda mora da je tako. Nudili su mi bombonjeru da bih ih ubacio da gledaju predstavu koja je rasprodata, nego ja nisam lepo čuo. To su jadni damage control pokušaji. Ali neka izađe na duel, objasniću mu sve što mu nije jasno.

Ime Petra Panića prvi je pomenuo jedan tabloid. I označio ga kao čoveka koga sam ja pomenuo da mi je nudio mito. Iako ga ja nigde, ama baš nigde, nisam pomenuo. Da li je, sudeći po napisima u tom tabloidu, Petar Panić prvi čovek kog Vučić pušta niz vodu? Nije dao Gašića, Babića, Jutku, ali evo jednog kog nema problem da „da“?

Logika kaže da su takve ponude stizale i ostalim opozicionim strankama? Ili je sve to postalo srpska politika? Kako vama uopšte izgleda naša politika posle ovog kratkog vremena unutra?

Izgleda mi kao fudbalski teren, s gomilom prvoklasnih igrača, koji vole i umeju da igraju, ali sede na klupi, jer oni koji ne vole fudbal i imaju dve leve noge imaju veću motivaciju i više viču, stalno prave dilove sa direktorom kluba i onda promašuju svaki penal, namerno ili slučajno. I onda klub gubi, navijači padaju u depresiju. Da se manem metafora, shvatio sam da je politika lepak za ljude koji uopšte ne poznaju politiku i nemaju nikakve velike političke ideale, niti ideje za koje žele da se bore. Oni imaju druge agende. Oni su tu došli da bi smuvali nešto. U svakom mogućem smislu. S druge strane, nakon ove ponude i dešavanja u koja je Pokret uvučen, jasno mi je zbog čega se opozicione političke opcije lako raspadnu. Ili lider uzme novac da ugasi svetlo sam, ili taj novac podeli njih deset iznutra pa celu stvar obesmisli. Sad kad smo detektovali problem, lakše je rešiti ga. Za početak, drage kolege – ne primajte pare. Ne vredi. Kolike god da su, nema tu bogatstva. Zatim – obratite pažnju na najnesposobnije u svojim redovima, oni će vas prvi prodati. Nije važno kako se ljudi ponašaju prema predsedniku stranke. Gledajte kako se neko ponaša prema sekretarici, prema poštaru, konobaru, prema „običnom“ operativcu. Tako će sutra celu državu da tretiraju.

Protiv vašeg brata je podneta krivična prijava zbog predstave u kojoj glumi. Da li je to uvod u jednu novu vrstu obračuna koji nismo imali ni za vreme Miloševića? I da li će neko onda i vas da pozove za „spisak zločina“, za „Bure baruta“, „Stršljen“…

Pa samo još to nismo imali. Dopala mi se Banetova teza da treba pod hitno Voju Brajovića utamničiti, jer je izdao cara Lazara i uvalio nas u ovu kosovsku dramu koja nikako da doživi rasplet. Ipak, ne mislim da je početak talasa hapšenja glumaca zbog nedela vršenih u ulogama. Ovo je neuspeli spin koji je imao za cilj da kao nešto glupo skrene pažnju javnosti sa nečega što nije glupo, kao što je na primer fotografija Milana Radoičića i Pacolija na jahti. Ista stvar se desila kad je veliki Smradikal slao Babića da traži druga po Sopotu. Tu je ideja bila da Babića ljudi počnu da doživljavaju kao bezazlenu budalu, a ne kao neotesanog funkcionera koji je vozio 200 na sat, udario u naplatnu rampu i ubio nečiju majku.

Nisam sudija, nisam tabloid, ali hoću da budem uzbunjivač i hoću da kažem Tužilaštvu ono što znam, pa neka ispitaju poreklo imovine, neka provere da li je ta osoba prekršila zakone tom ponudom ili ne

Bivši predsednik Boris Tadić stalno ističe da se vlast ne smenjuje političkim pokretima, već ozbiljnom stranačkom infrastrukturom. Da li imate neki argument kojim biste razuverili Tadića?

Tadić nikad nije srušio diktaturu. Lošom političkom procenom je napravio SNS koji mu je posle došao glave, a i svima nama. Reći ću mu kako se ruši diktatura kad srušimo (i) ovu.

Ko je najveći srpski političar u modernom dobu?

Srpski političar kom se najviše divim trenutno je Petar Miletić, potpredsednik Pokreta slobodnih građana. On je sa Kosova, svojevremeno je upucan zato što je nepotkupljiv i nije odustao od borbe u politici jer je to obećao svojoj deci, a ima četvoro, tako da je to četvorostruko obećanje. Kako mu je sa ovakvim predsednikom Pokreta, i još četvoro dece, samo on jadan zna.

Šta mislite o Ðinđiću?

O Ðinđiću se trudim da ne mislim više. On je bio sjajan politički mozak i ideolog koji je napravio katastrofalnu grešku. Hteo je da balansira. A nema toga, etičko balansiranje je put za doviđenja. Pravila su jasna – u svakom danu i svakom trenutku moramo raditi ono što je ispravno, čak i kad je neprijatno. Dakle, nikad svoj interes ispred interesa ljudi za čije interese radiš. Nikad pakt sa đavolom. Radi. Trudi se. Bori se. Okruži se istim takvim nepotkupljivim manijacima. Čuvaj one koji ti govore da nisi u pravu. Čuvaj one koji su u stanju da viču na tebe ako misle da nisi u pravu. Ne tripuj da si bog. Ako se pokaže da nisi za to, idi kući, nije to strašno. Shvati da si čovek koji konkuriše za posao u državnoj administraciji, imaš nekoliko miliona poslodavaca koje treba da zadiviš. Ne misli na istoriju, danas ne budi g…o.

Kako komentarišete izbore na Kosovu? A kako sve ovo što se najavljuje za period ispred nas?

Pošto su shvatili da se taj produženi eho ratnih „pobeda“ ne jede, došlo je do promene strukture vlasti i pokušaja da se napravi nešto novo. Međutim, godine čine svoje i ta ratna koalicija je duboko pustila korenje u sve pore sistema. Kurtiju neće biti lako da sprovede svoju politiku, jer u sistemu ostaju te nazadne ideje, ostaju kadrovi, ostaje njihov glas… Rešenje pitanja odnosa Srbije i Kosova, a što je meni mnogo bitnije Srba i Albanaca ne nazire se baš jasno. Čini mi se da ni međunarodna zajednica nije baš saglasna po tom pitanju, i dalje tu ima previše nepoznatih. I ne treba tu preskakati korake, hajde prvo da se potrudimo da ti ljudi žive zajedno. Da jedni druge posmatraju kao ljude, ne kao neprijatelje. Da rešimo neke svakodnevne probleme, poslove, penzije, imovinu, naknade od privatizacija… Tema statusa neće nikud pobeći, ali život prolazi…

Da li ste postali pravi političar ili je ovo sve samo vaša uloga u kojoj igrate političara? I kako se završava ova drama? I za vas, i za celo društvo?

Nisam ja u ulozi. Ne bih se usudio da se nazovem političarom, jer u Pokretu imam mnogo politički mudrijih ljudi od sebe. Ja sam Sergej Trifunović, glumac i vodoinstalater u srpskoj politici. Mogu da pogledam. Radimo i garnišne, elektriku, evo sad i keramiku pošto Bata ima druga posla. Kosovska 8, svakim radnim danom od 12 h.