„Sakupljalo se to u meni…“: Kako prolaze uzbunjivači u Srbiji

Za identitet najpoznatijeg uzbunjivača u istoriji Marka Felta – čije ime mnogima ne znači ništa, ali kada se kaže „duboko grlo“ jasno je o kome je reč – saznalo se tek tri i kusur decenija posle afere „Votergejt“, a identitet Aleksandra Obradovića koji je bio „duboko grlo“ u aferi „Krušik“ bio je tajna 27 dana. Samo što je Aleksandar Obradović tih 27 dana – za razliku od Felta – proveo u pritvoru, sklonjen jer je odao „tajnu“, iako su vlasti rekle da je afera izmišljena. Što bi rekao njegov advokat Vladimir Gajić: ili je tajna ili je izmišljotina, ne može i jedno i drugo…

Pitanje uzbunjivača u Srbiji aktuelizovano je hapšenjem Obradovića, koji je inače radnik „Krušika“ iz Valjeva, nakon što je medijima dostavio informacije o sumnjivim radnjama u toj fabrici namenske industrije.
Sumnjiče ga da je odao poslovnu tajnu u aferi prodaje srpskog naoružanja Saudijskoj Arabiji za koju se sumnja da je završila u ratom zahvaćenom Jemenu.

Centralna ličnost u toj aferi je otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, Branko Stefanović koji je bio u sastavu delegacije firme „GIM“ tokom razgovora o prodaji naoružanja za koje se tvrdi da je prodato po povoljnijim cenama. Stefanović inače ima dozvolu za trgovinu, a nedavno je dobio dozvolu i za proizvodnju oružja, po zakonskim procedurama u kojima Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čijem čelu je, dakle, njegov sin, ima značajnu ulogu.

Aleksandar Obradović je, pošto je priča o njegovom hapšenju dospela u javnost, „prebačen“ u kućni pritvor. Dakle, i dalje nije slobodan čovek…

A u međuvremenu mu je osporeno i to da je „pravi uzbunjivač“, jer je priču plasirao u medije.

Prvo je to rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a pre neki dan je to ponovila i premijerka Ana Brnabić.

„Nakon osporavanja moje uloge uzbunjivača od strane predsednika države, zar je neko mogao da pomisli da će komentar gospođe Brnabić biti drugačijeg sadržaja“, rekao je Aleksandar Obradović za list „Danas“.

Premijerka Brnabić je, inače, rekla je u Pančevu da Obradović nije uzbunjivač „jer nije poštovao zakonske procedure“ i dodala da je on mesecima i godinama prikupljao informacije o namenskoj, vojnoj industriji „i dao ih stranom novinaru“, pitajući „kako biste nazvali takvog čoveka“.  

To pitanje, da li je Obradović uzbunjivač ili ne, stavljeno je na sto praktično od kako je njegov slučaj dospeo u javnosti.

„Mnogi koji komentarišu Zakon o zaštiti uzbunjivača rade to a da ne poznaju zakon. Tokom slučaja ‘Krušik’ imali smo prilike da čujemo razna pogrešna tumačenja Zakona o zaštiti uzbunjivača i njegovih odredaba, kako od advokata, tako i od predstavnika političkih partija, predstavnika pojedinih nevladinih organizacija, pa i samog predsednika države. Sve ih povezuje jedino to da niko od njih nema nikakvog iskustva u slučajevima uzbunjivanja i, što posebno upada u oči, da njihova tumačenja, uprkos njihovim različitim interesima, imaju jednu zajedničku crtu i idu samo ka tome da ograničavaju zaštitu i prava uzbunjivača koja ovaj zakon pruža“, rekao je nedavno za Nedeljnik Vladimir Radomirović, glavni urednik Pištaljke koja se već 10 godina bavi zaštitom uzbunjivača u Srbiji i koja je inicijator Zakona o zaštiti uzbunjivača.

„Ukoliko uzbunjivač nije mogao da izvrši uzbunjivanje poslodavcu jer je poslodavac potencijalno umešan u krivično delo, kao u ‘Krušiku’, i ukoliko nije mogao da izvrši ni uzbunjivanje tužilaštvu, ni policiji, jer postoji sumnja i u njihovu posrednu ili neposrednu umešanost, s obzirom na to da postoji sumnja u sukob interesa najvišeg državnog funkcionera, ministra policije, što je takođe slučaj u ‘Krušiku’, onda uzbunjivač nema drugog načina nego da uzbuni javnost, makar da su u pitanju informacije sa oznakom tajnosti“, objasnio je tada Radomirović.

Slučaj Aleksandra Obradovića dodatno je apsurdan imajući u vidu da Srbija zapravo ima zakon za koji i najveći svetski autoriteti iz ove oblasti kažu da je dobar. Zakonska zaštita uzbunjivača, inače, u svetu je daleko manje razvijena nego što bi se dalo pomisliti.

Srbija zakonski štiti uzbunjivače još od 2014. godine. Zakon je počeo da se primenjuje 2015. godine. Kao pokazatelj koliko je Zakon o zaštiti uzbunjivača dobar, Radomirović navodi to što je nedavno Hrvatska sudsku zaštitu u svom Zakonu o zaštiti prijavitelja nepravilnosti zasnovala na našim odredbama (prvi put da jedna članica EU „prepisuje“ neki srpski zakon) i što je predstavnica Evropske komisije Georgija Georgijadu u septembru u Beogradu izjavila da je naš zakon bio inspiracija za direktivu EU o zaštiti uzbunjivača.

Kada je nastajao srpski zakon, Radna grupa je imala pomoć i američkog stručnjaka Toma Divajna, kao i britanskog stručnjaka Pola Stivensona. Naročito je bilo bitno iskustvo američkog stručnjaka Divajna koji i danas blisko sarađuje sa Frenkom Serpikom, jednim od najpoznatijih uzbunjivača u svetu, po čijoj priči je snimljen holivudski film sa Alom Paćinom u glavnoj ulozi.

„Srbija ima jedan od najboljih zakona u smislu zaštite identiteta. Čak i u malom gradu čovek može da bude anoniman ako ga neko ne oda. Nije pitanje da li je velika ili mala zemlja, već koliko ljudi ima informaciju ko je uzbunjivač. Ključ nije samo u zaštiti imena uzbunjivača, već i u zaštiti svih informacija koje mogu da budu dovedene u vezu sa njim“, rekao je Divajn za Nedeljnik.

Hapšenje Obradovića je najdrastičniji slučaj odmazde prema jednom uzbunjivaču u Srbiji do sada i u mnogim segmentima je sličan sa slučajem u kojem se sudi dvojici bivših policajaca MUP-a Srbije Milanu Dumanoviću i Mladenu Trboviću za navodno odavanje službene tajne u slučaju „Potočari“. Njih dvojica su uhapšeni dva i po meseca nakon što su u izjavama za Al Jazeeru Balkans naveli da su kao policijski službenici, po usmenom naređenju starešina, bez legitimacija i naoružanja upućeni na tajni zadatak u Potočare 11. jula 2015, kada je napadnut tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić.

Oni koji nisu hteli da ćutke gledaju sumnjive radnje na svojim radnim mestima proganjani su na najrazličitije načine i mnogi od njih su pretrpeli razne vrste pritisaka samo zato što su bili savesni prema društvu u kojem žive.

PRVI UZBUNJIVAČ

Prvim uzbunjivačem u Srbiji smatra se Goran Milošević koji je još 2006. godine otkrio aferu takozvane „drumske mafije“. To je afera o krađi putarina na naplatnoj rampi, izdavanjem lažnih kartica i uz pomoć specijalnog softvera, zbog čega je država oštećena za 6,5 miliona evra. Afera je dobila epilog na sudu, kada je 41 osoba pravosnažno osuđena na ukupno 116 godina zatvora, ali je, zbog svoje savesti, Milošević godinama šikaniran na razne načine. Milošević je, posle presude, rekao da su osuđeni ljudi bili najniža karika u lancu i da su se organizatori izvukli.

„DA SAM ĆUTAO, BIO BIH SAUČESNIK“

Jedan od najpoznatijih uzbunjivača kod nas je i Borko Josifovski, nekadašnji direktor Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd. On je pokrenuo pitanje saradnje doktora i pogrebnih službi u Hitnoj pomoći i izneo sve u javnost kada je shvatio da će mu za borbu protiv korupcije biti potrebna podrška medija i građana. Optuživan je da je „narušio ugled kolegama“. Postao je čovek bez posla, bez prijatelja u profesiji.

„Osim sa krađama, dolaskom na mesto direktora suočio sam se i sa trgovinom smrću. Kada su do mene počele da stižu žalbe građana da pogrebnici pre ekipa Hitne pomoći dolaze kod kritičnih pacijenata, jasno mi je bilo da se iza toga krije teško delo protiv zdravlja ljudi. Ministarstvo zdravlja se, međutim, oglušilo na moja upozorenja. Za mene je bilo nedvosmisleno da o tome odmah moram da obavestim javnost. U suprotnom, ja bih bio saučesnik u tom kriminalnom činu, a ne lekar i humanista“, rekao je on za Nedeljnik.

Imao je dilemu da li će uspeti u ovoj borbi, rekao je, jer je protiv sebe „imao negativce u sindikalnom frontu, a sa druge, zatvorena vrata Ministarstva zdravlja“.

„Pojedini sindikati su, naime, moju nepokolebljivost u borbi protiv kriminala i kažnjavanje predstavljali kao zavođenje diktature, čime se narušavaju međuljudski odnosi. Ubrzo sam se uverio da ni medijska pomoć neće biti onakva kakvu sam očekivao. Ministarstvo zdravlja, policija i tužilaštvo ubrzo su zatvorili slučaj Hitna pomoć i ostalo je u medijskoj objavi da sam smenjen sa mesta direktora jer sam iznoseći neproverene činjenice uznemirio javnost i ugrozio rad službe hitne medicinske pomoći. Ono što sam slutio stvarno se i desilo. To je ujedno bila i presuda kojom sam osuđen na progon“, rekao je Josifovski.

PRVA PRESUDA

Svojevremeno je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu po Zakonu o zaštiti uzbunjivača u korist Marije Beretke – uzbunila je javnost zbog malverzacija u komunalnoj policiji prilikom naplate parkinga – zabeležena kao prva takva u Srbiji. To je presuda koja je štitila Mariju Beretku od odmazde njenih nadređenih i od svake štetne radnje prema uzbunjivaču. Dve godine je trajao sudski proces.

Ona je pričala o tome kako se brojni predmeti na kojima je radila arhiviraju pre nego što prekršilac plati kaznu zbog parkiranja. Govorila je kako su tih kazni bili pošteđeni oni moćni, a kazne su plaćali „samo oni koji nisu imali vezu ili novce“.

„Da bi se neki predmet arhivirao, mora da se zatvori izvodom. Bila bi napravljena službena beleška, s datumom, godinom i obrazloženjem da upravnik ili potpisani ‘obustavlja dalje vođenje upravnog postupka i prekršajno gonjenje po predmetu’, pa onda broj predmeta, ‘a koji se odnosi na ostavljeno motorno vozilo registarske oznake na javnoj površini, čime je učinjen prekršaj’“, rekla je Marija Beretka za Nedeljnik. „Sakupljalo se to u meni. Moja majka je ostvarila penziju u organima Uprave, doduše u računovodstvu, i ja sam živela od te plate kojom i danas hranim decu i plaćam podstanarski stan, i kad sam videla šta se događa, kako se obustavljaju naplate kazni privrednim društvima, a pukoj sirotinji naplaćuju, roditeljima kojima je vozilo dignuto ispred dečje bolnice, socijalnim slučajevima, to više nisam mogla da trpim. Morala sam da reagujem jer znam da bi i mene zabolelo da iz džepa moram da dam četiri ili osam hiljada, a velika je to suma za onoga ko nema, dok se oni moćni izvlače.“

KAD SE IDE MIMO REDA…

Bojana Bokorov sa Instituta za onkologiju Vojvodine (IOV) ostala je bez zvanja docenta i mesta na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, nakon što je odlučila da ukaže na nepravilnosti u radu svoje kuće.
Dopunski rad koji je pre oko osam godina uveden za lekare te ustanove, kao vid dodatne zarade i za Institut i za same lekare, tehničare i sestre, trebalo je da obezbedi više termina za pacijente koji su na listi čekanja za zračenje, ali i da komercijalnom zaradom od pacijenata iz Republike Srpske i Crne Gore, kao i onih iz Srbije koji bi platili sopstveno lečenje, obezbedi dovoljno novca za kupovinu novih aparata.

Sve je dobro zvučalo na papiru, samo što je, kako je ona govorila, u praksi to značilo nešto sasvim drugo. U to vreme docent Bojana Bokorov ukazuje da se zbog pacijenata iz inostranstva i takozvane „K liste“ produžava vreme čekanja teških domaćih pacijenata na zračnu terapiju, a koji su imali prednost po svim osnovama. Prema njenim podacima, od 300 do 400 naših građana zbog tog komercijalnog rada uskraćeno je za adekvatnu terapiju, koja je pružana onima „koji su došli mimo reda“.

Doktorka Bokorov kaže da je sve vreme imala osećaj da su represije postajale sve jače – smanjivanje plate i smenjivanje sa pozicije, iako je bila na bolovanju zbog povrede na radu. Usledile su optužbe za nemar na radu, a kasnije i da odaje službene tajne i radi protiv Instituta.

„Promenili su brave na ambulanti gde su bile istorije bolesnika iz kojih se uzimaju podaci za pisanje radova, što je i uslov za produženje docenture, kada je počela akcija izbacivanja sa fakulteta, nakon 20 i nešto godina rada na njemu. Nisam mogla da dođem do tih podataka, a kada nema radova, nema ni napretka u nastavnoj karijeri“, rekla je ona.

To su neka iskustva uzbunjivača u Srbiji, koja eto ima jedan od najboljih zakona u svetu.