Sale Đorđević i srpski izbor za Oskara

Postoje dve strategije koje države primenjuju kada biraju domaćeg kandidata za Oskare – prva i najčešća je da se pošalje najbolji film, odnosno onaj za koji se smatra da ima najveće šanse da prođe dalje. Desi se nekada, kao ove godine, da filmska velesila kao što je Francuska odluči da ne pošalje film kao što je „Anatomija pada“ Žistin Trije, dvoiposatnu sudsku dramu koja je dobitnik kanske Zlatne palme – i umesto njega pošalje kanskog laureata za režiju, film „Ukus stvari“ Tran An Hunga, koji je komedija o kuvanju sa Žilijet Binoš u glavnoj ulozi i iza kog stoji najveći francuski studio Gomon. Dakle, postoji određena logika u tome da ovaj drugi ima veće šanse kod glasača Američke filmske akademije. U Francuskoj se digla velika buka oko ove odluke, ali ne zbog pitanja koji film ima veće šanse, već iz političkih razloga. Rediteljka „Anatomije pada“ Žistin Trije je u svom govoru nakon što je primila Zlatnu palmu oštro kritikovala socijalnu i kulturnu politiku francuske neo-liberalne vlade, što je izazvalo jake reakcije više ministara, koji su prozvali Trije da je „nezahvalna“. Zbog toga je odluka da Francusku na Oskarima predstavlja „Ukus stvari“ umesto „Anatomije pada“ u francuskoj javnosti protumačena kao kaznena mera. Bilo kako bilo, šanse za Francusku su velike, i sve prognoze stavljaju njihovog kandidata među pet nominovanih za Oskara.

Druga strategija, dosta ređe zastupljena, međunarodno predstavljanje jedne države kroz kulturu i umetnost stavlja u drugi plan i zasniva se na izboru koji se koristi pre svega za unutrašnjo-političke svrhe, odnosno – propagandu. Ovo je put koji često biraju autoritarni režimi, države u kojima su sloboda govora i ljudska prava pod znakom pitanja. Komšije iz Mađarske često primenjuju tu taktiku, na primer. To je i put kojim delimično ide još jedna filmska velesila kao što je Iran, ali na jedan inteligentniji način: nikada neće poslati ‘nepodobni’ film. U njihovom slučaju to obično prolazi neprimetno, jer je u Iranu kinematografija toliko razvijena da i autori koji su bliski režimu prave odlične filmove međunarodnih dometa, i dozvoljeno im je da budu društveno angažovani ukoliko poštuju određena pravila – kao npr. da žene ne smeju da budu prikazane bez hidžaba. Ovogodišnji izbor iranskog kandidata je takođe okružen kontroverzom, jer „Noćni čuvar“ Reze Mirkarimija je film koji nije imao međunarodnu vidljivost, a izabran je ispred 6 iranskih filmova koji su osvajali glavne nagrade na festivalima u Lokarnu, Karlovim Varima i Roterdamu, odnosno koji su prikazani u Kanu, Veneciji i Sandensu. Udruženje iranskih nezavisnih reditelja poslalo je apel Američkoj filmskoj akademiji da razmotri izbor drugog kandidata, jer smatraju da institucija koja bira domaćeg kandidata, za koju kažu da je poznata po cenzuri i represiji, ne može da predstavlja iransku kinematografiju.

Kod nas u Srbiji navikli smo na strategiju koja je kombinacija prethodnih, otprilike ovim redosledom: (1) ako postoji veliki projekat „od nacionalnog značaja“, bira se taj film; (2) ako je među prijavljenim autor koji je na neki način „nepodoban“ ili nije poželjno da mu se daje legitimitet unutar zemlje, bira se bilo šta drugo; (3) ako nema ničega od navedenog, bira se najbolji odnosno film koji ima najveće šanse. Pošto je ove godine u srpskom šeširu bilo pomalo svega, krajnji ishod je mnoge kolege iz sveta filma iznenadio, ali kada se analizira nije uopšte neočekivano iz te „naše“ besmislene i samoubilačke logike.

Kako uopšte odrediti koji film ima najveće šanse u trci za Oskara? Pre svega, članovi komisije koji biraju domaćeg kandidata za Oskare ne bi smeli da se vode ličnim ukusom. Ne smeju da biraju film koji im se ‘najviše dopada’. Zbog toga u komisiji sede profesionalci, koji bi trebalo da su kvalifikovani da vrednuju film ne samo svojim očima, već i očima drugih, očima sveta, u jednom širem, globalnom kontekstu. Profesionalci koji su svesni koliku i kakvu međunarodnu vidljivosti je svaki od filmova koje imaju pred sobom imao. U suštini, treba se kladiti na favorita, što je kod nas najčešće jednostavno jer imamo jedan srpski film godišnje koji se ističe po parametrima koji određuju njegov međunarodni potencijal: premijera na relevantnom festivalu, nagrade, veliki ‘world sales’ agent za prodaju, distribucija filma van Srbije, kritike i prognoze svetskih medija i slično.

Međunarodni potencijal određuje šanse da film prođe dalje – u uži izbor od 15 naslova, od kojih će se kasnije odrediti pet nominovanih. Pre užeg izbora vodi se kampanja koja se zasniva na podizanju vidljivosti filma – te je logično da film čiji je naslov već međunarodno poznat i priznat može da ima veće domete od onog koji za svet ni ne postoji, jer drugog članovi Akademije verovatno neće ni pogledati. Pogledaće one o kojima se priča, one o kojima su nešto dobro pročitali.

Da upotrebim kockarsko-sportsku analogiju: koliko god nam Sale Đorđević bio blizak srcu, ne bi imalo mnogo smisla da se kladimo da Kina osvaja svetsko prvenstvo u košarci. To je ono što je Srbija ove godine uradila sa izborom kandidata za Oskara. Dodatno otežavajuća okolnost je što Srbija ove godine nije imala jedan, nego tri filma sa međunarodnim potencijalom. Film „Lost Country“ Vladimira Perišića je prikazan u Kanu (prošli put smo bili u Kanu davne 2018 – i ni tada nismo poslali taj film), osvajao više nagrada, dobijao odlične kritike i ima jednog od većih agenta za prodaju, Memento International. Film „Čuvari formule“ Dragana Bjelogrlića je imao premijeru na festivalu u Lokarnu, gde je osvojio nagradu filmskog časopisa Varajeti i Zelenog Leoparda. Zbog teme kojom se bavi, poređivan je sa filmom „Openhajmer“ i serijom „Černobilj“.

Jednu od glavnih uloga tumači Alexis Manenti, dobitnik Cezara, nagrade francuske filmske akademije. Film „Da li ste videli ovu ženu?“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića imao je svetsku premijeru na festivalu u Veneciji, a u Americi je prikazan u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) u okviru prestižnog New Directors/New Films festivala. Časopis Varajeti ga je uvrstio na 21. mesto filmova koje prognoziraju da mogu da uđu na uži spisak za međunarodnog Oskara, što je dosta blizu tih 15 koji idu dalje. Komisija je dakle ipak imala zahtevan zadatak: da kroz debatu proceni koji od ova tri filma ima najveći potencijal. Bilo koji izbor bio bi tačan i ne bi mogao argumentovano da se ospori. Umesto toga… izabran je film koji neće postići više od toga što će biti upisan na stranici Vikipedije u kojoj su popisani kandidati svih zemalja za 96. Oskare, koji ima manje šanse u toj trci nego onda kada šaljemo projekte od „nacionalnog značaja“ – one koji upotrebnu vrednost imaju samo unutar nacije, razume se. Takođe se podrazumeva da bih voleo da budućnost pokaže da sam bio u krivu, ali nažalost to spada u domen naučne fantastike, jer smo poslali film koji nije dobio zeleno svetlo ni na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje produkcije kada je već bio snimljen, za koji je komisija nakon gledanja napisala da je „očekivala više obzirom na renomiranog producenta, scenaristu i reditelja“, i da je „komisiju na izvestan način odbila neka vrsta televizijskog prosedea i relativno mlak i nedovoljno seriozan pristup jednoj od najznačajnijih ličnosti srpske istorije“.

Ali vratimo se praksama drugih zemalja, pa čak i ne onih otvorenih, progresivnih, demokratskih, nego recimo „bratske“ Rusije. Poslednje dve godine, Rusija ne učestvuje u Oskarima, ali ako obratimo pažnju na to koje su oni filmove slali u poslednje vreme, dominiraju izrazito autorski filmovi koji su prikazivani i nagrađivani na prestižnim festivalima kao što su Kan i Venecija, filmovi koji su veoma kritički orijentisani prema ruskom društvu i njenom vladajućom klasom, odnosno neki autori koji su iz Rusije odbegli kada je počeo rat.

Od poslednjih pet filmova koje je Rusija slala na Oskare, jedan je bio nominovan („Bez ljubavi“ Andreja Zvjaginceva) i dva su prošla u uži izbor („Pritka“ Kantemira Balagova i „Dragi drugovi!“ Andreja Končalovskog). Da li je Rusija zaista „volela“ svoje najistaknutije reditelje, ne znam, ali da je njena kulturna politika nekoliko klasa iznad naše je činjenica. Upravo je ta, suptilna, strateški tačna kulturna politika uzrok poziva Ukrajine na bojkot ruske umetnosti.

Ali zbog čega je domaćim filmadžijama izbor za domaćeg kandidata za Oskara važan, zašto (neki, ne svi) lobiraju, vode PR kampanju? Pokušaji uticanja na komisiju pozivima ne samo da su smešni nego samo mogu biti kontraproduktivni ukoliko komisija ima integritet. Da neki to rade – sigurno. Ali kada sam prošle godine bio član te iste komisije za izbor domaćeg kandidata, apsolutno mi se niko od tada 5 prijavljenih filmova nije obratio. Vođenje PR kampanje je nešto što je potpuno legitimno. Pravo je svakog distributera/producenta da reklamira svoj film, i to ga kasnije i čeka u SAD ako bude izabran da nas predstavlja. Zašto je autorima stalo da budu izabrani?

U sredini koja guši slobodu, posebnost, autentičnost, u sredini koja će neretko umetnički uspeh „preko“ omalovažiti, tražiti izgovor zašto je neki film ili autor priznat u prestižnim međunarodnim okvirima, označiti svoje najbolje kao „izdajnike“, umesto da se njima diči, da ih nagradi, da ih prigrli – itekako je važno biti priznat kao domaći kandidat za Oskara. To je možda najvažnije priznanje koje film može da dobije u našoj zemlji, jer je to film koji Srbija zvanično obeležava kao svoje najveće filmsko blago, kao estetsko dostignuće koje će najbolje da komunicira našu kulturnu posebnost sa ostatkom sveta. To je poruka umetniku da ga njegova zemlja poštuje.

Da ne bude zabune ni skrivanja: ko-producent sam filma „Da li ste videli ovu ženu?“ i nisam nezadovoljan što naš film nije izabran. Nisam ni imao očekivanja, koja se jesu pojavila nakon prognoze Varajetija. Odakle baš naš naslov tamo, ne znam. Ali jesam nezadovoljan što umesto konstruktivne i argumentovane debate o tome koji bi film imao najveće šanse da uđe u uži krug koji smo dostigli samo 2007. godine sa „Klopkom“ Srdana Golubovića, da jedni drugima pomažemo i delimo iskustva o tome kako se trči maraton za Oskarom u Americi, mi se svakih par godina bavimo besmislicama. Tako da je i pisanje ovog teksta pomalo smešno, pomalo gubljenje vremena. Kako god bilo, u našem društvu postoje mnogo veći i ozbiljniji problemi od ovoga – te ćemo o njima nastaviti da pravimo filmove.