Psihička otpornost uglavnom nastaje rano, u detinjstvu. Kada se sve poklopi, imamo roditelje koji su nas voleli i mazili i usmeravali i disciplinovali, odrastamo u relativno zdravom okruženju, postajemo zdrave i otporne jedinke u odraslom dobu. Studija na pacovima je to potvrdila: mali pacovi koji nisu bili maženi, već odbačeni, postajali su nervne olupine i lakše su gubili život. Kada bi dobili ljubav majke, koja ih je lizala i grejala, stres bi se smanjivao i oni bi razvijali ono što danas zovemo rezilijentnost.
Ali šta ako čovek sa dvadeset ili trideset godina, ili čak mnogo kasnije u svom životu, postane svestan da je u poređenju s drugima osetljiv; da doživljaje preko kojih njegovi prijatelji naprosto prelaze, previše uzima k srcu? Ili zbog čega jedan preduzetnik odmah nakon bankrota svoje firme već ima obilje ideja, dok drugi diže ruke? Kako je moguće da jedna mlada devojka, kao Nataša Kampuš, Austrijanka koja je osam godina provela u zatočeništvu nakon što je oteta, preživi i izdrži takve muke, dok drugi ljudi gube hrabrost za život već i nakon mnogo manjih udaraca sudbine? Za odgovorom na ova pitanja tragala je Kristina Bern, autorka bestselera „Jači ste nego što mislite: Rezilijentnost, moć duševne otpornosti“ (Laguna, 2018). Ona je proučavala studije i analize najboljih psihologa i terapeuta sveta, tražeći razloge u našoj biologiji, u našoj ličnosti i našem odgoju.
Ima ljudi koji poseduju sve osobine koje ih štite. Rezilijentnošću psiholozi nazivaju njihovu tajanstvenu moć da se odupru uvredama i napadima okruženja ili da se iz situacije koja ih čini potištenim ponovo vrate u punoću života. Duševna patnja se često najpre odražava neupadljivim simptomima na telu i njegovim organima: bole nas krsta, steže nas u stomaku. Ako takve simptome stalno zanemarujemo, često sledi i psihički slom. Čoveku su potrebni zdrava samosvest, osećaj sopstvene vrednosti koji je poput neke vrste odskočne daske, ili u najmanju ruku tehnike koje mu mogu pomoći da se odbrani od ovih stalnih napada na njegovo psihičko zdravlje.
Zapravo, to nije „tajanstvena moć“.
Proučavajući decu koja nisu imala nikakve izglede da imaju ispunjen život (studija Emi Verner s Univerziteta Kalifornije, dece s Kauaija), otkrila nam je da su takva deca imala bar jednu osobu s kojom su bila blisko povezana, koja je s ljubavlju brinula o njima, reagovala na njihove potrebe, postavljala im granice i nudila usmerenje. I to je samo jedan od aspekata. Snažni ljudi ne samo što se nose sa svojom sudbinom već su spremni i da prihvate svoju situaciju i neprijatna osećanja skopčana s njom. Ali takvu rezilijentnost moguće je ojačati i posle tridesete godine — s tim što manje rezilijentne osobe imaju i veći potencijal od onih otpornih. Kod manje rezilijentnih postoji veći pritisak da nađu nov način na koji će se nositi s udarcima života koji ih duboko pogađaju. „Pritom je važan aspekt da za uzor uzmu neku rezilijentnu osobu i od nje uče kako da se ponašaju u životnim krizama“, kaže psiholog Georg Korman. On smatra da rezilijentna osoba može da se uporedi s bokserom „koji u ringu pada na pod, odbrojavaju mu, ustaje, a zatim suštinski menja svoju taktiku.“ Ko nije tako otporan, nastaviće kao i dotad i ponovo će biti oboren na pod. „Neotporni prave dve suštinske greške“, kaže Korman: „Žale se na svoju tešku sudbinu — zbog čega cela stvar postaje još samo gora. I podstiču krizu time što svu pažnju posvećuju problemu i njegovom nastanku, ali ne razmišljaju dovoljno kako bi on mogao da se reši.“
Martin Seligman, psiholog koji je šezdesetih godina svojom studijom na psima otkrio i definisao „naučenu bespomoćnost“, a isto ponovio na ljudima, kaže da čovekov stav da neće dopustiti da ga slome može mnogo da pomogne. Kod neumornih se radi o ljudima koji svoje poraze smatraju nečim privremenim i promenljivim. Sami sebi govore: „Ovo će brzo proći.“ Ili: „To je samo ova jedna situacija, i ja mogu nešto da uradim.“ Oni nisu previše skloni da grešku traže kod sebe. Uz to i čvrsto veruju da mogu da poprave situaciju. Onaj ko prihvata svoju patnju, a istovremeno i čvrsto veruje da je ona prolazna, neće tako lako razviti PTSP ili depresiju, već ima snage da u nepovoljnim okolnostima nešto promeni.
Američko udruženje psihologa je na osnovu Seligmanovog programa sastavilo plan od deset tačaka koji je nazvalo „Put do rezilijentnosti“ i veliki broj tačaka tiče se toga da je važno brinuti o sebi i vratiti se sebi. Na primer, tokom teških situacija treba pokušati da nešto naučimo o sebi. Treba voditi računa o svojim potrebama i osećanjima. Kretati se, jačati telo i um. Druga važna tačka je ono što Seligman naglašava stalno: pomirite se s tim da su promene deo života i da će doći bolje vreme.
Svakako, otpornost će se javiti sa godinama, kako postajemo stariji, jer život ima spreman niz stresnih izazova za svakoga od nas.
Rezilijentnost može da se stekne, ali glupo je što može i da se izgubi. Ne može se reći da će osobine koje nam daju snagu u jednoj situaciji pomoći u drugoj, naprotiv. „Ne postoji rezilijentnost kao jedna jedinstvena osobina“, kaže psiholog ličnosti Jens Asendorpf. „Čovek mora sebi da prizna da nije jak u svakoj situaciji“, insistira Mihael Fingerle. Kad god je moguće, treba izbegavati dva ili više izazova odjednom. Nekada je to moguće, npr. ako imamo ispit, ne treba da se selimo. Nije to, međutim, uvek moguće. Najvažniji savet Američkog udruženja psihologa je: „ostani fleksibilan“. Psiholog sa Instituta za medicinsku psihologiju u Marburgu, koji je „specijalizirao“ o stresu, kaže da cilj nije ležanje u ležaljci, jer ne treba voditi život koji ne traži nimalo energije. „Važno je da sa svojom energijom postupate tako da to ne škodi vašem zdravlju. Pri čemu ne postoje nikakvi gotovi recepti“. On dodaje da je faza stresa potrebna da bismo postali bolji, da bismo naučili nove stvari i imali uspeha. Ali i da su nam potrebni periodi bez njega, faze oporavka, baš kao u sportu. Šta s onima kojima teško pada da ništa ne rade? On dodaje da svako mora da pronađe svoj način i da je bolje onda ne otići na more i izležavati se, ako je to nekome dosadno. „Ako već po ceo dan sedim pred kompjuterom i mnogo čitam, možda za mene i nije prava stvar odmor na plaži i knjiga dok se izležavam. Ljudi koji ceo dan provode na poslovnim sastancima, i na kraju nedelje se pitaju šta su to zapravo uradili, možda se bolje oporavljaju i odmaraju ako rade u bašti, ili obavljaju kućne poslove. Čovek najbolje obnavlja snagu ako mu pođe za rukom da stvori neku vrstu kontrapunkta svojoj svakodnevnoj aktivnosti na poslu.“
Tagovi
