Četrdeset godina od kada je počeo da se bavi trenerskim poslom i dve decenije od poslednjeg zlata za našu košarku, ponovo će voditi reprezentaciju na nekom velikom takmičenju, na Evrobasketu. Svetislav Kari Pešić za Nedeljnik govori o svojoj igračkoj i trenerskoj karijeri, jugoslovenskoj i srpskoj školi košarke, najvećim izazovima u životu, trenutnoj situaciji u našoj košarci, zašto se vratio u reprezentaciju i kako je to zaista biti veliki trener u Srbiji…
Sa Bosnom ste postali prvaci Evrope i na neki način ste bili deo buđenja tog grada. Možda je sve počelo sa Bosninom titulom, posle će doći Željo i Videoton, Kusturičina Zlatna palma, Olimpijske igre…
Tih sedamdesetih i početkom osamdesetih godina Sarajevo je zaista bilo centar Jugoslavije. Ne samo geografski, nego u svakom smislu. Sport, kultura, muzika. I ekonomski razvoj se osećao. Sarajevo su svi voleli. Mi smo to osetili kao ekipa, kuda god smo išli nas su dočekivali sa ogromnim simpatijama. To nije uvek bilo dobro, jer kad ti protivnici kažu da si simpatičan, treba da se zamisliš. Ali naravno u Zagrebu su navijali za Cibonu, u Beogradu za Zvezdu i Partizan, ali drugi tim je većini bila Bosna. Verovatno zato što je Sarajevo bilo takav grad – multikulturalan i taj razvoj muzike i sporta koji se dešavao.
Odlazite 1987. godine, u vreme kada se ovde dešava Osma sednica, potom dolazi Gazimestan, počinje raspad Jugoslavije. Da li ste iz Nemačke mogli da predosetite šta će se desiti?
Ni slučajno. Ja uopšte nisam bio u tom svetu. Nisam ja 1987. godine otišao iz Sarajeva zato što mi je bilo loše, naprotiv – bilo mi je super, ali je to bio profesionalni izazov. Mi smo dolazili iz Nemačke ovde svake godine. I kada smo se vraćali, dolazili smo u Sarajevo. Ja sam tamo živeo. Moj sin Marko je završio školu tamo, on je sa 11 godina otišao iz Sarajeva. Niko nije mogao da pretpostavi šta će se dogoditi u tom gradu.
Kosovo? To mi uopšte nije bilo u glavi da će biti neki problem. Ja to nisam mogao da doživim na isti način kao ljudi koji su bili ovde. Naravno, doživljavali smo na neki drugi način. Izbeglice, dolazak velikog broja ljudi u Nemačku, a onda vesti o prijateljima koji ginu na ulici. Samo ti iz Sarajeva jave: taj i taj pogođen snajperom u glavu. Moja supruga je iz Sarajeva, kao i njena porodica. Moja tašta je tri zime bila zatvorena u gradu, nisu je pustili da izađe iz Sarajeva. Naravno da nam je bilo teško, ali na drugi način nego ljudima koji su direktno to proživljavali.
Intervju sa selektorom Svetislavom Pešićem objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. avgusta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
