Maks Hejstings, nekadašnji šef Borisa Džonsona, oštro ga je kritikovao u kolumni, izražavajući uverenje da je u celosti nepodoban za mesto premijera.
U tekstu ga naziva siledžijom i opisuje kao osobu koja mari samo za sebe.
„Torijevci spremaju neukusnu šalu na račun Britanaca. Džonson ne mari ni za šta osim osim sopstvene slave i zadovoljstva“, piše na početku kolumne za Gardijan Maks Hejstings.
On objašnjava da poznaje Džonsona od osamdesetih, kada je uređivao „Dejli telegraf“ , a Džonson je bio dopisnik iz Brisela.
„Decenijama tvrdim, da iako je bio genijalni zabavljač, popularni gradonačelnik Londona, on je loš izbor za nacionalnu kancelariju, jer se čini da mu na umu nije ništa drugo osim sopstvene slave i zadovoljstva“, dodaje on.
Smatra da poslanici Konzervativne stranke vrše državni ekspreriment u vladi slavnih, „poput Ukrajine ili SAD“, i malo je verovatno da će ih poslednji novinski naslovi izbaciti iz koloseka.
„Ne možemo da predvidimo šta će Džonsonova vlada uraditi, jer ni njen potencijalni lider ne razmišlja o tome. Ali njegovo premijerisanje će sigurno otkriti prezir prema pravilima, presedanima, redu i stabilnosti. Nekoliko podržavalaca tvrdi da će biti pristupiti mudrosti i odgovornosti koje su mu dosad izmicale. Međutim, dostojanstvo još uvek nešto znači na zvaničnoj funkciji, a Džonson ga nikada neće imati“, ocenjuje Hejstings.
U veoma oštroj kolumni, nimalo ne štedi nekadašnjeg svog zaposlenog novinara, danas političara.
„Pa ipak, njegov ozbiljniji porok je kukavičluk, koji se odražava u volji da kaže bilo kojoj publici šta god da on misli da će ih zadovoljti, bez obzira što će se za sat vremena pokazati kontradiktornim“, dodaje Hejstings.
„Kao i mnoge druge zabavljačke ličnosti, on je slabog karaktera. Nedavno sam radio publici rekao da se se on predstavlja kao Vinston Čerčil, a u stvarnosti je više kao Alen Patridž. Čerčil je za svu svoju pamet, bio je zaista ozbiljan čovek. Daleko od veličanstvenog kada je stajao sam 1940. godine, znao je da se sva teka pitanja moraju rešavati saveznicima i partnerima. Njegova opsesija sobom bila je ublažena ogromnim saosećanjem prema čovečanstvu, ili barem belom čovečanstvu, čim Džonson ograničava sebe. Džonson se odavno se smatra siledžijom, sklonim jeftinim trikovima“, nastavlja nekadašnji Džonsonov šef.
„Samo oni koji ga ne poznaju misle da je ‘dobar momak'“, ističe on.
Ni za Džeremija Korbina, protivkandidata nema lepe reči. Kaže da je Korbin daleko pošteniji, ali ima svoje ekstravagantne zablude.
„Korbin se ipak može pokazati kao jedini mogući radnički lider kojeg Džonson može da pobedi na opštim izborima. Da je opoziciju vodio neko drugi, torijevci bi bili zasluženo osuđeni na propast, jer bismo svi glasali za to. Kao što je, Džonsonova premijerka bi mogla da preživi tri ili četiri godine, prelazeći iz jedne sramote i debakla u drugu, od čega Bregzit može biti najmanje.“
Konačnim izborom Džonsona on je, definitvno pesimističan za dobro Velike Britanije.
„Njegovo uzdizanje će značiti kraj svakog smisla da tvrdimo da je Britanije ozbiljna zemlja. Torijevci su u svom teroru podigli šarlatana u Douning stritu, a platiće punu kaznu kada glasači shvate.“