Led cepelin, pisaću o njima verovatno u sledećem Nedeljniku. Ali ovaj put o mladosti, starosti, generacijama… Prolaznost vremena. To je već depresija, a ja sam na nižoj stepenici, anksioznost i to je povremeno. Dobro onda, ajmo o prolaznosti vremena, o mladosti i starosti. Bila je u prošli petak u bioskopu premijera tog jako dobrog filma o grupi Led cepelin. Nekoliko sati pre toga, komemoracija Teofilu Pančiću i ja sam u nekom trenutku filma pomislio šta se sve nastavlja kada prestane život. Recimo Teofilov. On bi sigurno odgledao film o Cepelinima, ili ne bi, ali dolazio je redovno na filmske festivale, predstave…
Jedina dobra stvar kada odete zauvek je što ne možete da plačete nad onim što propuštate i što će se odvijati posle vas. Posle onog čuvenog terorističkog napada IRA na hotel u Brajtonu, kada se održavao kongres torijevaca, Margaret Tačer je slučajno preživela odlazeći iznenadno i van plana u drugi kraj hotela. Sa nadimkom Čelična Ledi ona je i u toj epizodi, neposredno nakon eksplozije, bila mirna. Ili se zbog tog nadimka pravila mirnom. Ali sutradan, dok je po sunčanom danu gledala dečji hor, zaplakala je. Rekla je: „Dakle, ovo je taj dan koji nije trebalo da vidim.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 683
Tagovi
