Proslavljeni glumac Tihomir Stanić u velikom intervjuu za Nedeljnik, povodom noseće uloge u filmu „Delirijum tremens“ Gorana Markovića, govorio je i o godinama koje su prethodile raspadu Jugoslavije.
„Kada sam došao u Beograd 1987, nisam poznavao nikoga ko je bio protiv Miloševića. A bilo ih je, samo ih nisam poznavao, i bio sam nestvarno usamljen i očajan. Jako sam teško preboleo taj period, a ovo danas su sve dečje bolesti. Sećam se kad smo osamdesetih u Ateljeu 212 potpisivali peticiju da se Šešelj pusti na slobodu. I sada vidimo da je na kraju pobedio Šešelj – njegova deca su na vlasti“, ispričao je Stanić.
Glumac kojeg je publika zavolela u teatru, a koji je ogromnu popularnost nedavno zadržao rolama u serijama „Ubice moga oca“ i „Državni službenik“, navodi da je znao da će biti rata.
„Dolazio sam tih godina u moj kraj kod Bosanske Dubice. Dođem vozom, čekaju me moji drugovi pa odemo u neki kafić, i tada sam bezbroj puta čuo te 1986. i 1987. godine ‘E da hoće da se zarati pa da ubijem nekoga’. Pamtim tu rečenicu. I to ne od jednog čoveka. Nešto se desilo. Neka depresija, ta bezlična predsedništva. Sve je veselo, muzika, i onda neki nesklad samoupravnog socijalizma, i nešto je krenulo da šlajfuje i da kreće nizbrdo“, kazao je Stanić.
I u Ateljeu 212 su držali poster Slobe Miloševića, prisetio se Stanić.
„I ja krenem da ga skinem a oni me pojure da me biju. Preskočim šank i pobegnem. Nisam više hteo da ulazim u bife. Onda mi Muci Draškić kaže: ‘Pusti to, ovaj dole bife pripada tom ugostitelju i on voli Slobu. Ja ovde kod mene držim na zidu Zorana Radmilovića. Budi demokratičan.’ Odgovorim mu: ‘Neću.'“
Ceo intervju sa Tihomirom Stanićem čitajte u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 29. avgusta. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Tagovi
