Sećanje na Oluju: Dolazili su sami, i svaki je sa sobom nosio mrtvački sanduk

„Ponosim se svojom domovinom Hrvatskom i svojim srpskim poreklom“, rekao je pre sto godina veliki Amerikanac Nikola Tesla.

„Stidim se podjednako i svoje domovine Hrvatske i svog srpskog porekla“, rekao je nedavno jedan njegov zemljak sa traktora kojim je prevozio svoju imovinu, porodicu i nesreću, neznano kud.

Kolona izbeglica u kojoj se kretao autoputem nije imala kraj. „Napred, samo pravo“, govorili su im policajci kada su prešli granicu Srbije, spečavajući ih da skrenu bilo gde. Na izlazima su od njih čuvali Beograd i nekog u njemu, baš, možda, njihovi zemljaci – Kninjani, Ličani, oni koji su pre četiri godine dovlačeni iz Krajine da Beograd i Njega u njemu brane i čuvaju od nas koji smo se bunili protiv komunizma i nacizma, protiv mržnje i rata, da sprečimo baš ove kolone beskućnika koje lutaju i Srbijom, i Bosnom, i Hrvatskom. Gledala sam susrete tih ljudi, očajnika, koji žele da skrenu negde sa zavežljajima, i poslušnike koji brane osvojenu sigurnost za sebe i svoje naredbodavce. To nije bio razgovor ljudi, komšija, zemljaka. To je bio surovi sukob i borba za život, kao plen u džungli svakodnevne smrti.

Poraz je celovit.

Obilazeći te očajnike putevima i sabirnim centrima, deleći im kap pomoći u moru bede, razgovarala sam sa mnogima, i mladima i starima, obrazovanima i nepismenima, vojnicima i ženama. Svi su podjednako očajni, razočarani u sve i potpuno otrežnjeni od pijanstva, nacionalne slave i veličine. Ako ima nečeg dobrog u ovom velikom narodnom stradanju, ako dobrog može biti u nečemu što liči na kataklizmu, onda je to potpuna denacifikacija u glavama te sirotinje.

Ne sanjaju oni na traktoru ni veliku ni malu Srbiju, ni Karađorđa ni Dušana Silnog, ni sveto Pravoslavlje, ni Slobu, ni Radovana, ne mrze više ni Hrvate ni Muslimane, oni sanjaju samo svoju kuću, mesto gde su živeli i učinili bi sve da se vrate, da sakupe rasutu porodicu i odvežu zavežljaje na svom podu.

Muškarci se sakrivaju od mobilizacije i povratka u rat, poručujući i javno u proglasu: „Mi smo ratovali i izgubili. Mi ne želimo da ratujemo više ni za koga. Naš osnovni zadatak sada je da brinemo za svoje porodice, a rat ostavljamo političarima“.

Ni sto proglasa ih neće spasiti od mobilizacije koja je svakodnevna, ali nikakvu bitku niko neće dobiti sa ovako demotivisanim i silom skupljenim vojnicima.

Poraz je celovit.

I na frontu, i u duši, i treba ga prihvatiti kao spasonosni lek za narod i državu. Pobede u ratovima koje smo kroz istoriju ostvarivali i nisu nas mnogo usrećile. Na repu smo civilizacije, daleko iza leđa onih koji su trpeli poraze u ratovima sa nama. Narod je to potpuno shvatio. Ratna priča Srbije je očigledno završena zauvek.

To osećanje poraza koje je i pre ovog egzodusa naroda iz Krajine bilo prisutno svuda oko nas, ta uzaludnost borbe i rata koji se morao održavati do vojničkog poraza, najbolje dočarava jedna strašna priča koju sam čula na drumu.

Stari vojnik, Krajišnik, u vojničkoj uniformi, sa pocepanim cipelama na bosim nogama i krajičkom cigarete u ustima, pričao nam je kako je pukao front i šta se zapravo dogodilo.

Zašto sanduk?

„Izdaja Srbije! Milošević nas predao Tuđmanu“, to je opšta priča svih izbeglica koju on pokušava da konkretizuje i potkrepi dokazima. „Komanda je bila u rukama Beograda“, priča on. „Pre dva meseca je poslao Milošević Mileta Mrkšića za komandanta vojske Krajine i 260 oficira iz Srbije, Srbijanaca. Svi su oni raspoređeni na komandna mesta u Krajini, po gradovima, i smenili su krajiške komandante u vojsci. Za ta dva meseca Mrkšić je polako, po nalogu iz Srbije, povlačio teško naoružanje i slao ga nazad, u Srbiju. I kada je vratio ono najskuplje i najvažnije – pripremio je predaju Krajine. Mi smo samo dobili naredbu za povlačenje, a narod je pozvan u bežaniju. I tako je otišla Krajina“.

„Znači, Srbijanci izdali braću“, pitamo mi, tražeći mržnju i gnev u njemu.

„A ne, nije narod. To je samo Milošević, komunisti“, kaže čiča. „Narod nam je i pomagao. Dolazili su dobrovoljci, stalno“.

„Odakle su dolazili?“, pitamo. „Ko ih je slao?“

„Niko ih nije slao“, kaže on. „Dolazili su sami. Iz Šapca su dolazili najviše. Dođu, i svaki je nosio sa sobom mrtvački sanduk“.

„Zašto sanduk?“, pitam ga.

„Kako zašto? Da nas ne šteti ako pogine. Mi nemamo ništa tamo na ratištu. Naši vojnici, ako poginu, mnogi ostaju nesahranjeni. Nema sanduka, nema ništa. Ovi lepo donesu sanduk, pa kad poginu, mi ga spakujemo u njegov sanduk i vratimo u Šabac. Pošteni ljudi“, zaključuje starac, ne shvatajući da priča stravičnu istinu o porazu celog naroda, o smrti kao dobrovoljnom prilogu za istorijski hod prema kraju. Mrtvački sanduci u rukama šabačkih ratnika kao leteći tanjiri u srpsko nebesko carstvo, nadrealna je a i stvarna slika narodne nesreće. Sanduk pod mišku dobrovoljaca iz Šapca stavio je, pak, neko drugi.

Prvo Crkva koja propoveda „Pravoslavlje ili smrt“ i voda Patrijarha po Krajini, da kadi poraz, smrt i nesreću. Od Gline, Pakraca, Jasenovca, Knina i Trebinja, gde god je bio i držao liturgiju, narod je nastradao.

Zatim Akademija nauka, naša, i njeni papirnati stratezi osvajanja i bitke za nacionalne interese iz njihovih „memorandumskih“ zanosa. Pisci, pesnici, političari – svi oni koji sa ekrana televizije, sa naslovnih strana novina i časopisa traže danak u krvi od naroda za svoje mesto u istoriji i svoju besmrtnost. Ta duhovna onanija staraca i kukavica u papučama, i bezbednim kućama i stanovima, i verbalna junačenja debilnih lidera političkih stranaka koji i dalje traže borbu za nacionalne ciljeve sa hiljadama mrtvačkih sanduka iznad svojih glava, ako potraje, oteraće na traktore i na drum sve nas, celu državu, sav narod i učiniti da svi razmišljamo o svom mrtvačkom sanduku pod rukom, dok slušamo njihove priče, čitamo naučno-istorijska istraživanja o nekadašnjoj veličini i slavi naroda koju, kažu, treba obnoviti.

„Hoćeš li malo masti da ti dam?“

A jedino što Srbiji treba danas to su mrtvački sanduci pod njihovom miškom, u kojima bi sa njima sahranili mitomaniju, mitologiju, retrogradnu religiju, lažnu hrabrost i nepostojeću veličinu i slavu naroda. Sanduci pod miškom dobrovoljaca iz Šapca sahranjuju i nas i državu, a sanduci pod miškom akademika, političara, pisaca i pesnika-guslara naših, doneli bi život Srbiji. Onaj pravi, mali, običan, neslavan, koji nam tako nedostaje.

Deo takvog života osetila sam opet na drumu, vozeći jednu staricu i njenog sina, u smeštaj koji smo obezbedili. Našli smo ih na zemlji, pored puta, kako spavaju na zavežljajima, skupljeni i smrznuti. Hteli smo da ih povedemo iste noći, ali sve njihove kese nisu mogle da stanu u auto. „Doći ćemo sutra“, obećala sam. „Budite tu“.

„Bićemo, bićemo“, kaže baka, gledajući nas dok odlazimo, sa nepoverenjem. Kada smo došli sutradan, sreća i njene suze zahvalnosti rasplakali su sve nas. Dok smo se vozili prema Beogradu, ona me je gledala iskosa, neprekidno, a u jednom momentu me zapitala, pokazujući na plastičnu kantu pored nogu.

„Hoćeš li malo masti da ti dam?“

„Neću, hvala bako, ne treba meni. Sačuvaj to za sebe“.

Ćutala je dugo, držeći kantu masti koju je ponela iz kuće kao jednu od najvećih vrednosti. Kada smo stigli opet me je ponudila rečima:

„Uzmi malo masti, što si takva!“

„Uzeću, bako“, rekla sam, shvativši da upravo primam nagradu za životno delo i hranu za neke sopstvene gladi i zablude.

 ———-

*Tekst objavljen u časopisu „Srpska reč“, 28. avgusta 1995.