Oduvek se ovde trebalo deliti. Četnici i partizani, „cigani“ i „grobari“, đokisti i mikisti… I brdo tih podela je bilo, i biće, pa zašto se ne bi delili oko Seke i Karleuše. A te podele oko zvezda folk-pop žanra nemaju naravno veze sa muzikom i ljudi koji se ovih dana opredeljuju, a u poslednjem slučaju su uveliko opredeljeni, zapravo nikad nisu slušali ni Seku ni Karleušu. Radi se o političkom kontekstu čitave stvari.
Cane mi je pre nekoliko dana rekao da sam ga pogrešno citirao u pitanju o Lepi Lukić. I sada treba da ga citiram, i ne znam da li je sledeća rečenica zaista njegova ili mu je pripisana. Svejedno, bila je često citirana devedesetih a glasi: „Ovo je rat između tamburice i harmonike.“ Pa su je tih godina često navodili objašnjavajući da je rokenrol bio univerzalna stvar i da je odrastanje Srba, Hrvata, Bošnjaka… sa istim sadržajem koji je izlazio iz kućnih zvučnika od njih stvorilo osobe kojima je nacionalna pripadnost krajnje nebitna stvar.
Harmonika, tamburica, to je bio folk, dakle nešto što ne spaja mada će se ubrzo saznati da hrvatski vojnici slušaju ženu čoveka protiv čije su se vojske borili. Pesme u rovu, a meci za njenog muža.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 1. JUNA. NA POKLON SE DOBIJA LUKSUZNI MAGAZIN, A DIGITALNA IZDANJA SU DOSTUPNA NA NSTORE.RS
