Sad ćeš morati da odeš i vidiš, tačnije osetiš to. Okej je sve što si pričao. Ma ko da ide tamo. Ja mogu da zaustavim kad hoću, odem u WC, pa nastavim. Ili prekinem pa sipam piće, spremim has, srolam ovo ili ono. I hvalio si to što možeš uvek da nastaviš. Čak i sutra. Niko te ne tera kad ćeš i kako ćeš. Da gledaš film. Zaboravio si kad si bio u njemu. U bioskopu. Žališ ih. Ti sam možeš kad i kako hoćeš.
A sad? Sad ti je to sloboda. Ej, sedneš i gledaš. Pa neka padaju kokice po maski. Neka se mrvi po maski. Kupićeš drugu. Ne jedeš kokice u bioskopu? Nervira te i kad to drugi rade. Nema veze.
Prošlog četvrtka, tu negde oko platoa Muzeja Jugoslavije gledam im lica. Oduševljeni. Filmski festival Beldocs. Kao strobo, pada po njima svetlost sa bioskopskog platna. Šara ih. Srećna lica. Zaboravljeni ritual. Kao neka sekta u noći. Sekta na socijalnoj distanci. Filmska sekta na parking mestima za tu priliku open air bioskopa. I lepo je. Sad će to da bude retro hipsteraj. Gledati film u bioskopu. Jer ono na gajbi, to je sad ko lokdaun. Podseća te na to.
Slušao si da su ti bioskopi bili i ranije neki pokazatelj slobode. Ko je sve bio i šta je sve bilo na FEST-u. Onom iz sedamdesetih. Ali te priče ljudi kako su otkrivali život u bioskopu. To ti je daleko. Da veliki fan Bouvija ide svaki dan početkom osamdesetih i gleda „Decu s kolodvora Zoo“ jer na početku ima nastup Dejvida Bouvija. Kako je jadno bilo bit fan Bouvija pre Jutjuba. Misliš? Ali taj je voleo to cimanje i izlazak iz bioskopa kad se završi deo sa Bouvijem. Ili opet Bouvi ali zbog benda Bauhaus da gledaš cele nedelje, svaki dan, početak filma „Glad za krvlju“ ali ne zbog Bouvija i Katrin Denev nego što sviraju na početku Bauhaus.
Znaš njih dvoje koji su posredno umrli zbog jednog filma. „Kvadrofenija“. Davao se valjda u Zvezdi na Terazijama. Modovi i rokeri. Gutaju tablete. I ta dvojica koji su zbog toga počeli sa tim. Otišli na dobar film pa ušli u svoj loš film.
Znaš za one koji su čekali u redu pred FEST da kupe kartu da bi videli Led cepelin. Pa išli na FEST da vide onu sa zidova sobe kako se poklanja u Sava centru. Od zida sobe do stvarnosti. Tebi je to bilo za sažaljenje. Koliko napora i truda a ti samo pustiš i zaustaviš kad hoćeš. Ali te to sad podseća na ono vreme kad bi baš da izađeš i vidiš to a oko tebe ljudi. Nekada si slušao o toj slobodi iz bioskopa tako sažaljivo, a sad i ti čekaš u redu da je doživiš. I pre toga staviš masku, a onda se ugase svetla i pre svega krenu reklame i sve bolje zvuči i izgleda u bioskopu nego u tvojoj sobi.
Tagovi
