Maj u Beogradu ume da bude sunčan. Čak i kada zaređaju kišni dani i vetar ne pušta hladnoću iz kostiju, toplije je i lepše nego bilo kog februarskog dana, bilo koje godine. A te godine posebno. Bio je 11. maj kada su fudbaleri u belom i fudbaleri u plavom istrčali na teren armijskog stadiona u glavnom gradu Jugoslavije. I prošlo je tačno 94 dana od kada su se na istom mestu sreli na centru, prilikom izvođenja početnih udaraca dvojica najdarovitijih i najboljih – jednog su zvali Šeki, drugog Bobi. I obojici je u glavi bila ona utakmica s početka februara.
Novu epizodu podkasta Najopasniji rezultat, posvećenu Mančester junajtedu i ser Bobiju Čarltonu, poslušajte na linku ispod
Proći će decenije i neće biti neke veće prilike da Dragoslav Šekularac ne uzme reč i ne spomene kako ga je noćima proganjala jedna velika šansa u kojoj se našao u toj utakmici Crvene zvezde i Mančester junajteda u Beogradu. Da je postigao gol, samo da je ubacio loptu u mrežu promrzlim stopalom, igrala bi se još jedna utakmica i fudbaleri Junajteda ne bi sutradan leteli u Minhen iz Beograda. „Svi bi preživeli“, govorio je Šeki.
Da se nije dogodila minhenska tragedija u kojoj je poginulo osam prvotimaca i najbolji igrač tog Bazbijevog tima, 94 dana kasnije, na istom stadionu, jedinom vinovniku te utakmice iz engleskog tima, bilo bi mnogo lakše da trči po terenu protiv razigrane Jugoslavije. Ili makar da su bili oblaci, da nije bilo tako vedro.
„Gotovo da nisam mogao da se pokrenem“, ispričao je Bobi Čarlton godinama kasnije. „Ovoga puta bilo je sunce u Beogradu, ali je to značilo da moramo da trčimo sa svojim senkama. Mene je sve podsećalo na tragediju. Isti stadion, isti teren, isto gledalište… A njih više nije bilo, mojih drugova više nema, asova kakvi se retko rađaju.“
Jugoslavija je na toj utakmici razbila Englesku rezultatom 5:0, uz još dva postignuta gola koja je sudija poništio. Ali je to ostala utakmica koja je simbol svega što je Bobi Čarlton predstavljao i svega što su njegov klub i fudbal u njegovoj zemlji zahvaljujući baš njemu postali. Hrabrost i odlučnost da se izađe na crtu svakom protivniku, makar to bio i duo najvećih – strah i tuga.
Kada su javili da je preminuo Bobi Čarlton, usred subotnjeg popodnevnog termina u Premijer ligi – tako je moralo biti – jasno je bilo da je otišao ser. Fudbalski vitez. Čovek koji je svojom prerano dobijenom ćelom, predstavljao metaforu feniksa koji je njegov klub u crvenom učinilo velikim i važnim; najbolji igrač Engleske u 20. veku; najbolji fudbaler sveta iz one jedne sezone slave; dobri duh Old Traforda.
Bobi Čarlton je 86 godina bio veći od svih onih (nas) koji su o njemu pisali – i kritike i suzne epitafe. Veći od svoje igre. A to je najteže.
Tagovi
