Bilo je ne male opozicione zluradosti kad je Vučić odložio formiranje famoznog „pokreta za narod i državu“ za septembar, a čije je osnivanje na Vidovdan pompezno potvrdio na mitingu „Srbija nade“. Ali tim taktičkim potezom Vučić je i opoziciji dao još nekoliko meseci fore da se organizaciono uozbilji i iskoristi potencijal koji su pokazali protesti „Srbija protiv nasilja“.
Mnogo je kafanskih i kuloarskih spekulacija (naklapanja) zašto je Vučić odložio stvari, a odgovor je izgleda vrlo prost: istraživanja javnog mnjenja (i Demostat to može da potvrdi), pokazuju da brend SNS kod pripadnika i simpatizera dominantne srpske partije stoji prilično bolje od maglovitog brenda „pokreta za narod i državu“. U naprednjačkim masama nema euforije za „pokret“ kao što ni u strukturama stranačkih funkcionera nema entuzijazma. Naravno, odradiće članstvo i funkcioneri sve što treba, ali bez žara kakav bi bio potreban „novoj vrednosti“. Cela priča oko pokreta je počela pre dva masakra koja su potresla Srbiju i potonje ogromne društvene i političke krize. I logično da se izvorna priča rekontekstualizovala, pa i donekle postala kontroverzna – upitna na zadatku rebrendiranja za rejting vlasti i Vučića kao „narodnog vođe“, a ne samo predsednika dela građana Srbije (nakon ostavke na mesto predsednika SNS). Naruku ideji „pokreta“ nije išao ni relativni fijasko Vučićevog mitinga „Srbija nade“. Nema ni prevelike motivacije koalicionih partnera, jer bi sa ovakvom operetski postavljenom koalicijom gde su glavne parole „jedinstvo“, „narod“, „država“, koalicione kvote postale relativne, inkluzivne, ne participativne. Tek brend SPS među članstvom i funkcionerima SPS stoji neuporedivo bolje od brenda Vučićeve zamišljene koalicione skalamerije.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 6. JULA
Tagovi
