Mlada glumica Milena Radulović govori o filmu „Balkanska međa“, kontroverzama i „Petici“ za Nedeljnik.
Nije prošlo mnogo od premijere „Balkanske međe“, a film je već kritikovan (možda i u „neumetničkom“ smislu) i u stranim medijima. Koji je tvoj stav o tome, uglavnom su se pitali muškarci?
To je, za mene, bilo potpuno očekivano. Snimili smo film koji se bavi nedavnom istorijom, i koji ima političku konotaciju. Film je fikcija inspirisana istinitim događajima. Govori o ljudskim sudbinama koje prolaze kroz užase rata, boreći se u datim okolnostima, ali i sami sa sobom.
Mislim da preko bilo kog filma ne treba voditi bitke između istoka i zapada, ali to se dešava. Kad odlučite da se bavite jednom tako aktuelnom temom, pa još iz ređe viđene perspektive (svi su naviknuti na američku perspektivu)… pomenuta kritika je očekivana.
Za mene je najveći kvalitet „Balkanske međe“ to što proizvodi snažnu emociju, i mislim da svako ko je pogledao film oseća to.
Kako doživljavaš uspeh tvojih kolega u inostranstvu, mislim i na Rusiju, u kom smislu je to za tebe važno?
Ponosna sam na njih, i mislim da je veoma važno što je kvalitet prepoznat i van granica naše zemlje, jer mi zaista imamo darovite i dobre glumce. Meni je upravo njihov uspeh bio inspiracija i motiv da krenem da učim ruski jezik. Poverovala sam da je karijera u inostranstvu, a pogotovo u Rusiji, moguća i ostvariva. Da se sve to nije desilo za vreme mojih studija, ne znam da li bi mi takva ideja uopšte pala na pamet, a danas mi je to cilj. Otvorili su mi vidike, i negde prokrčili put, ne samo meni već i svim mladim glumcima.
Zabeležen je i uspeh serije „Pet“ u kojoj igraš. Koja je tajna njenog lepog prijema u publici?
„Pet“ se bavi vrlo aktuelnim pitanjima i karakterima današnjice. Krimi je žanr, koji je trenutno kod nas očigledno najpopularniji, međutim osim svoje glavne linije, protkan je živopisnim ljudskim sudbinama. Svaki od 150 glumaca ili predstavlja neki aktuelan gradski karakter koji odmah prepoznajete, ili igra osobu čiju priču zaista želite da čujete. Serija se bavi pitanjima porodice, ljubavi, prijateljstva, podzemlja, centra Beograda i jednog svima dobro poznatog miljea, i da, u centru radnje prvi put imamo – žene. Mislim da je ova serija drugačija od svih i da je našla put do publike svojom posebnošću, to se pre svega odnosi na scenario, a zatim i na finalni produkt.
Postoji li bojazan da se prezasitimo serijama? Šta će ih održati u konkurenciji i hiperprodukciji serija koja je i sada vidljiva?
Ja mislim da bilo kakva bojazan ne treba da postoji. Serije su danas najgledaniji format koji je na svetskom nivou zabeležio veliki skok i to se na svu sreću prelilo i na naše prostore. Gledalac, kao i kad pratimo strane serije, polako dobija široku paletu i može da, u odnosu na svoj ukus i afinitete – bira šta će da gleda. Ovo je takozvana win-win situacija. Zahtevi publike su odmah porasli, već posle ovog prvog talasa. Produkcije će morati da im nude sve kvalitetniji sadržaj, ne bi li se izborile za njihovu pažnju i vreme. Hiperprodukcija je sada izrodila i kvalitet, a kao pobednici –dobitnici izlaze gledaoci, glumci, i svi kreatori igranog programa. Na kraju, ovaj trend pozitivno utiče i na sam kvalitet srpske televizije.
Tagovi
