Pažljivo ohlađena prostorija, sa kockastim kožnim foteljama i laganom muzikom, mogla je da podseća na bilo koji lounge u Njujorku, ili možda Madridu. Izvan te prostorije, koju su osvetljavali zraci projektora, goreli su nebo i zemlja. Tako je obično sredinom septembra u Dohi. Da, u Dohi je taj improvizovani lounge čekao delegaciju FIFA te 2010. godine, a nemačka kompanija Atkon pripremila je kratak film, u trajanju od 39 minuta, kako ništa ne bi bilo prepušteno slučaju. Deca koja se razdragano smeju, mudri šeici koji razgovaraju i na kraju simulacija utakmice i pobeda Katara protiv Nemačke rezultatom 2:0. Koliko je sve bilo atraktivno i izgledalo stvarno, kada je u prostoriju ušao Zinedin Zidan, čelni ljudi FIFA mislili su da je u pitanju hologram. Nešto više od dva meseca kasnije – bio je 2. decembar 2010. godine – svet je saznao da će Mundijal 2022. godine organizovati Katar. Sve što bi o tome trebalo znati, u jedan naslov sažeo je norveški Dagbladet, napisavši da je to „najveća fudbalska šala svih vremena“. U ovoj šali je, nažalost, cela istina. Dok je neko ne izrabi ili ne poseče.
Katar leži u srcu geopolitičkog mraka, koji se nalazi skoro na preseku zamišljenih linija koje se protežu od Avganistana do Sudana i od Irana do Jemena. U početku su i mediji na Zapadu pokušavali da pronađu nešto pozitivno u odluci da baš tu bude održan Mundijal, a nemački Der Spiegel napisao je da „Svetsko prvenstvo nije dodeljeno Kataru, već čitavom regionu“.
U Zalivu je u tom trenutku živelo oko 146 miliona ljudi od čega 17 miliona stranaca iz gotovo svake zemlje koja može da vam padne na pamet. Ako se tome dodaju i Jordan, Sirija i Egipat, zemlje koje su vrlo entuzijastične kada je fudbal u pitanju, 260 miliona ljudi živi u relativnoj blizini Katara.
Zaliv je u tom trenutku bio (i ostao) jedan od najglobalizovanijih regiona na svetu, bio je 2010. dom indijskih investicionih bankara, britanskih stručnjaka za logistiku u lukama i nemačkih geologa nafte, iranskih prognanika, izbeglica iz Sudana i Jemena, tragača za bogatstvom iz Birmingema i čitavih klanova iz južne Indije, Avganistana, Sirije i Egipta. „Dovoljno da se napune stadioni“.
Oni „kontraši“ koji su organizaciju turnira poverenu Kataru videli kao idealnu priliku da još jednom potkače „truli Zapad“, zbijali su i šale da je zbog bogatstva šeika i želje da u svemu pariraju „kulturnom svetu“, Zapad izgubio monopol na umetničke kolekcije poput one u Luvru (Mohamed bin Salman bi imao nešto da kaže o tome danas), ali i na svoju svetinju nad svetinjama – Mundijal.
Pisalo se tada i o tome da luksuzni katarski hoteli već služe alkohol, a FIFA je izrazila želju da Katar na četiri nedelje malo „suspenduje“ Kuran u fan zonama. Predsednik Međunarodne unije muslimanskih učenjaka, Jusuf al-Karadavi, inače poznat kao „tvrdolinijaš i antisemita“, dao je zeleno svetlo da se prvenstvo održi i istakao da je radostan. Iz islamske zajednice Fanar, čija zgrada kao „svetlost koja predstavlja vodilju civilizacije“ para oblake, poručili su radikalnijim vernicima da unapred – 12 godina unapred – uplate putovanje u Meku za vreme trajanja Mundijala.
I tako su u prvom momentu ljudi poverovali da će sve biti u redu.
Samo je pitanje za koga.
Francuski avioni, nemačka železnica i Platinijev sin
Ekonomske analize najvećih svetskih stručnjaka pokazale su da Katar u 2010. godini ima najveći privredni rast, od čak 16 odsto. Jedan od glavnih razloga za to bila je (i danas je), činjenica da je Alah Kataru podario velika nalazišta nafte, ali još veća i tih godina mnogo značajnija – nalazišta prirodnog gasa.
Nikola Sarkozi je došao na vlast u vreme svetske ekonomske krize i u trenutku kada je jedan od najvećih političkih, ali i ekonomskih uloga na svetu bio stavljen upravo na prirodni gas.
Iako je glavni partner Francuske u tom delu sveta godinama sedeo u Rijadu, odlučio je da redefiniše francusku spoljnu politiku prema Srednjem Istoku. Katar je postao glavni partner.
U trenutku kada su Francusku ozbiljno potresale posledice svetske ekonomske krize, Katar se našao na pravim mestima u najbolje vreme. Francuske firme su redovno dobijale poslove u Kataru, a novac je samo zveckao u Jelisejskoj palati – kupovali su avione, francuska firma gradi metro u Dohi, ulagali su u francuske brendove, a onda i spojili lepo i korisno. Jer postoje tako predsednici koji obožavaju jedan klub i žele da ga zbrinu. To je za Sarkozija bio PSŽ.
Bio je 23. novembar godinu dana ranije kada je Mišel Platini stigao na ručak u Jelisejsku palatu na koji ga je pozvao Sarkozi. I već posle nekoliko sekundi shvatio je da nije jedini koji je pozvan. Za stolom je sedeo i katarski princ Šeik Tamim Bin Hamad Al Tani.
Igrom neobičnih slučajnosti, devet dana kasnije Katar je dobio čast da organizuje Mundijal 2022. godine. Nekoliko meseci kasnije, plod istih, neobičnih slučajnosti je preuzimanje Pari Sen Žermena od strane katarske kraljevske porodice. I da tih dana Platinijev sin dobije basnoslovno plaćen posao u jednom katarskom konzorcijumu takođe je slučajnost. Kao i da Sep Blater, po El Rojevim rečima, baš tada uplati 1.800.000 evra na njegov račun, na ime deceniju starog savetovanja.
Tako je u „svetu slučajnosti“, pored Francuske, dobro prošla i Nemačka.
Kako je tada pisao Der Spiegel, „Nemačka će zaraditi više od pustinjskog Mundijala 2022. nego od onog koji je sama organizovala 2006. godine“.
„Građevinska kompanija Hohtif objavila da će Katar preuzeti oko 10 odsto njenih akcija. Kao rezultat investicije, jasno je da će Hohtif graditi većinu stadiona za Svetsko prvenstvo i najdužu svetsku vezu između dve zemlje, most od Katara do ostrvske države Bahrein… Nemački arhitekta Albert Šper je dizajnirao osam od devet novih stadiona… Deutsche Bahn AG, nemačka nacionalna železnica, dobila je ugovor za izgradnju novog sistema metroa u Dohi od 320 kilometara, a kompanija iz jugozapadne Nemačke će očigledno isporučiti sisteme za klimatizaciju za stadione Svetskog prvenstva“, pisao je nemački list.
U međuvremenu, „veliki borci“ za fudbalski fer-plej, u najvišim strukturama UEFA, dopustili su Pari Sen Žermenu da na tržištu radi doslovno šta želi, a FootballLeaks je otkrio da je tadašnji generalni sekretar UEFA Đani Infantino, inače član istražnog tela Evropske fudbalske unije, održavao tajne sastanke sa glavnim ljudima Pari Sen Žermena i Mančester Sitija. Drugog dana maja 2014. godine poslao im je mejl u kom je poručio da će im „možda neka od njegovih formulacija iz dokumenta koji UEFA priprema izgledati malo jače, ali da taj dokument čitaju u duhu njihove saradnje“.
Da stvar bude gora (ili bolja, gledano iz Dohe), taj isti Đani Infantino je 2016. godine postao predsednik FIFA.
Određene struje u FIFA koje ne vole Infantina pokušale su da proguraju proširenje prvenstva na 48 reprezentacija, čime bi Katar morao da podeli domaćinstvo sa UAE i Saudijskom Arabijom, ali je, po starom principu, sasvim slučajno, dobar prijatelj bio na važnoj poziciji.
Kada su najveći klubovi hrlili u Superligu, katarski princ je odlučio da stane na “pravu stranu fudbala”, uz UEFA i FIFA, i to je kao posledicu dovelo do perverzne odluke da postane prvi čovek tima u okviru Evropske fudbalske unije koji donosi odluke o finansijskom fer-pleju.
Crvene lampice koje su se upalile 2010. godine, sada su pretvorile u lajt-šou, a žurka ne prestaje.
„Po podu bacam arapske pare“
Jasne političke veze, još jasnija ekonomska korist i Mundijal koji će 20. novembra, za tačno 30 dana, početi u Kataru, nisu – iako bi morali da budu, ali pravno nije tako – dovoljan dokaz da je bilo nekakvih „mahinacija“. Ako pažljivo zagrebete i po finansijskim izveštajima, što je Nedeljnik uradio, nećete pronaći ni bilo kakvu direktnu vezu katarskih lidera sa bilo kakvom vrstom korupcije u procesu dobijanja domaćinstva Mundijala. Ako pitate recimo Etički komitet FIFA, oni će vam reći da su o tome sproveli dvogodišnju istragu i da nisu otkrili ništa. Kao i u slučaju prethodnog domaćina, Rusije, sećate se?
To je samo koincidencija koja se poklopila sa njihovim interesima.
A kako i da ne verujete organizaciji kao što je FIFA koja za svoju centralu u Cirihu bira u mat crno okrečene zidove, podzemnu prostoriju otpornu na priskuškivanje i zatamljena stakla? Baš u toj prostoriji 2. decembra 2010. sedeo je Izvršni komitet FIFA i donosio odluku o domaćinu Mundijala 2018. i 2022. godine. U gledalištu svi „važni“ ljudi koji bi poštenom čoveku mogli da padnu na pamet: od Bila Klintona, preko Borisa Džonsona, do Vladimira Putina. I Sep Blater koji mazi trofej svetskog šampiona kao Kum mačku.
Ispostaviće se u godinama koje su usledile da je 16 od 22 člana Izvršnog komiteta FIFA koji su toga dana sedeli u Cirihu, optuženo ili osuđeno za korupciju. Sve je počelo hapšenjima u Švajcarskoj 2015. godine, a onda je otvorena istraga, a FBI je javnosti predstavio optužnicu od 47 tačaka.
Tako su redom krenuli da padaju različiti ljudi, američko tužilaštvo goni Džeka Vornera, brazilsko tužilaštvo je gonilo Rikarda Tešeiru, mnogi su prstom upirali u jedino „bezbedno“ ime – Hulija Grondona koji je preminuo godinu dana ranije, a bio je izvršni direktor FIFA 26 godina, ali je sve jasno kada se podvuče crta ispod šest glavnih imena.
To su: Sep Blater, Mišel Platini, Vitalij Mutko, Mohamed bin Hamam, Nikola Sarkozi i Vladimir Putin.
Blater, Platini i Hamam su danas doživotno izbačeni iz fudbala i zabranjeno im je bilo kakvo bavljenje istim. Sarkozi je krivično osuđen zbog „sumnjive izborne prakse“. Mutko je je direktno umešan u aferu u vezi sa dopingom ruskih sportista. Putin vodi rat protiv Ukrajine i preti celom svetu da će ga uništiti nuklearnim oružjem.
Ali niko od njih nije u vrhu katarske vlasti? Niti je sa njima dovođen u vezu, zar ne?
Gardijan je izdvojio nekoliko potencijalnih veza.
U 2011. Sunday Times je objavio priču u kojoj se navodi da je Bin Hamam izvršio uplate fudbalskim moćnicima u ukupnom iznosu od 5 miliona dolara preko 10 fondova. Navodno je uplatio 1,6 miliona dolara na bankovni račun koji kontroliše Vorner, od čega polovinu pre glasanja za Svetsko prvenstvo. Navodno je uplatio Somalijskoj fudbalskoj federaciji 100.000 dolara preko bankovnog računa svoje ćerke. I još takvih „navodnosti“. Ponuda za unosan posao sinu belgijskog člana Izvršnog komiteta FIFA. Poslovi sa energentima. Opet „navodna“ korist FIFA od TV prava koje su dodelili Al Džaziri. I priča da je Sandro Rosel prebacio 1,45 miliona dolara brazilskom članu komiteta Tešeiri na bankovni račun Tešeirine desetogodišnje ćerke.
Na kraju: pojeo vuk magarca. Protiv Infantina se vodi postupak u Švajcarskoj, ali je čovek odlučio da malo živi u Dohi. Tamo gde će, kada Mundijal počne, biti centar sveta.
„For the Game. For the World“, što kažu iz FIFA.
Satnica vredna života
Dok Putin vodi svoj rat, a ostalih pet „krivaca“ za Mundijal u Kataru, usred zime kad mu vreme nije, snose posledice svojih postupaka, brojne organizacije širom sveta pokušavaju da sagledaju i presaberu posledice organizacije Svetskog prvenstva.
„Milioni radnika, migranata u najvećoj meri, izgradili su kompletnu infrastrukturu, vrednu 220 milijardi dolara ovaj događaj, od kada je turnir dodeljen Kataru pre 12 godina do danas. U to ulazi osam stadiona, i kako je FIFA zahtevala, proširenje aerodroma, novi hoteli, železnica i autoputevi. Ljudska cena je mnogo veća: nekoliko hiljada ljudi koji su migrirali u Katar iz nekih od najsiromašnijih zemalja sveta, da rade kao radnici na pripremama za Svetsko prvenstvo, izgubilo je život od vrućine i loših uslova rada i života“, piše Human Rights Watch.
Kada je FIFA dodelila Svetsko prvenstvo Kataru 2010. godine, fudbalski lideri su morali znati (a znali su, naravno) dovoljno o geografiji i dovoljno o politici, pa su mogli da pretpostave da će biti takve posledice katarskog eksploatatorskog sistema rada i nedostatka bilo kakve zaštite radnika, na „tričavih“ 50 stepeni celzijusa.
Nije ih bilo briga, zbog svega napisanog u pasusima iznad.
Nemoguće je tačno utvrditi koliko je radnika preminulo. Zvanična katarska statistika pokazuje da je 15.021 ljudi koji nisu građani Katara preminulo u toj zemlji između 2010. i 2019. Gardijan je kontaktirao ambasade pet zemalja u Kataru — Indije, Pakistana, Nepala, Bangladeša i Šri Lanke — i uspeo je da potvrdi da je najmanje 6.750 radnika migranata preminulo u Kataru od kada je Mundijal dodeljen toj zemlji. Podaci o migrantima iz Filipina, Kenije i Gane nisu dostupni.
Na konferenciji održanoj 2. maja, predsednik FIFA Đani Infantino upitan je da li FIFA podržava porodice radnika koji su poginuli prilikom izgradnje ovih stadiona. Odgovorio je: „Kada nekome date posao, čak i u teškim uslovima, dajete mu dostojanstvo i ponos“. Kasnije je dodao: „FIFA nije policija sveta“.
Dok Human Rights Watch poziva na formiranje kompenzacionog fonda, druge organizacije koje se bave ljudskim pravima govore o obespravljenim ženama i svim drugim ugroženim grupama, ali bi verovatno, trebalo da poslušaju savet islamske organizacije iz Dohe, upućen radikalnim vernicima.
„Otputujte negde na četiri nedelje i vratite se kada sve prođe“.
Mundijal će se, uprkos svemu, održati. Uprkos korupciji, tragično izgubljenim životima, uprkos obespravljenim i ugroženim ljudima, preko čije kičme će ponovo neko zaraditi ogroman novac. I biće, uprkos krvavim žuljevima na dlanovima radnika i na obrazima onih koji se pitaju, događaj dana baš svakog dana od 20. novembra do 18. decembra. Biće inspiracija nekim novim klincima, od jednog televizora u siromašnom selu u Gani, preko birtanskih pabova, do srpskih sela i gradova. Biće nekome nada i prilika da se sve nuklearne pretnje, sve krize i strahovi današnjeg sveta makar malo ostave po strani.
Iako je cenu tog kratkotrajnog zaborava najbolje opisao norveški „Dagbladet“ još 2010. Ili je sve samo hologram.
*U sutrašnjem tekstu čitajte šta nas – fudbalski – čeka na Mundijalu, koje fudbalske ideje dolaze sa kog kontinenta, koje sa nekih kontinenata nikako da odu i u šta bi mogli da se zaljube devojčice i dečaci rođeni tokom protekle decenije.
Tagovi
