U jeku predizborne kampanje u Nemačkoj, skoro dve stotine osoba poginulo je u velikim poplavama. Više od četiri meseca kasnije, borba protiv klimatskih promena postala je središnja tema prve vlade u eri posle Angele Merkel.
Na mnoge krovove biće postavljeni solarni paneli, i sagradiće se više od hiljadu vetrenjača, pa će se udeo obnovljivih izvora energije udvostručiti i do 2030. iznosiće 80 odsto. Poslednji rudnik uglja će biti zatvoren iste godine, osam godina ranije nego što je planirano. A 15 miliona električnih automobila će se vozikati po čuvenom Autobanu.
To je makar ambicija za koju novi kancelar Olaf Šolc kaže da će biti „najveća industrijska modernizacija u Nemačkoj u poslednjih stotinu godina“. Sve ovo je deo plana koji je on predstavio sa svojim koalicionim partnerima krajem novembra.
Ko će sve to da plati je drugo pitanje – i to ono oko kojeg se ne slažu ni partije što će činiti vladu: Šolcove socijaldemokrate, progresivni Zeleni i pro-biznis nastrojene Slobodne demokrate.
Zeleni su u kampanji govorili da će potrošiti 50 milijardi dolara u zelene investicije svake godine u narednoj deceniji, kako bi se obezbedila tranzicija ka obnovljivoj energiji. Oni su smatrali da novac treba da se izdvoji iz dosad strogo kontrolisanog budžeta. Slobodne demokrate su pristale da uđu u vladu isključivo pod uslovom da porezi neće biti povećani i da će zakon o budžetu ostati isti.
Nije onda ni čudo što je najveća bitka u poslednjih mesec i po, koliko su trajali pregovori o koaliciji, bila ko će kontrolisati ministarstvo finansija i torbu sa novcem. I Robert Habek, jedan od lidera Zelenih, i Kristijan Lindner, vođa Slobodnih demokrata, želeli su ovu poziciju. Lindner je odneo pobedu, dok će Habek nadgledati novo „superministarstvo“ privrede i klime.
Jedno od najvećih pitanja za eksperte za klimatske promene jeste da li je obavezivanje da Nemačka – prva privreda Evrope – stigne do karbonske neutralnosti do 2045. i dalje primarna ideja Zelenih ili je istinski projekat koji dele svi članovi nove administracije.
„Da li će rezultati ispratiti ambicije, ili će se partije vratiti na svoje ideološke početne pozicije?“, objašnjava Luc Vajšer, koji vodi berlinsku kancelariju organizacije za praćenje klimatskih promena Germanwatch.
Prvi znaci daju određenu nadu, kaže on. Time što je zelena tranzicija postala nacionalni projekat industrijalizacije i društvene pravde, svaka od tri partije je uspela da „proda“ ovu ideju svojoj bazi.
Nova vlada je navela i da će doneti mere koje će obezbediti da se globalno zagrevanje ograniči na 1,5 stepeni Celzijusa do kraja veka, prema odredbama Pariskog klimatskog sporazuma. I to će biti ubačeno u program vlade na 177 stranica. „Klimatska kriza ugrožava naše živote i preti slobodi, prosperitetu i bezbednosti“, piše u preambuli. „Dostizanje klimatskih ciljeva iz Pariza je naš prvi prioritet. Želimo da ponovo osmislimo svoju ekonomiju, i da ona postane socijalno-ekološka tržišna ekonomija.“
Čak i Lindner, čelnik libertarijanski nastrojenih Slobodnih demokrata, ponosno je nazvao sporazum „najambicioznijim programom za zaštitu klime kod neke industrijalizovane zemlje“.
Nemačka „kočnica za dug“, koja je upisana u Ustav 2009. godine, ograničava godišnje zaduživanje na 0,35 odsto nominalnog bruto domaćeg proizvoda, što je otprilike 12 milijardi evra godišnje. Prilično daleko od ambicioznih 50 milijardi o kojima su pričali Zeleni.
No ima naznaka da je nova vlada pronašla neka rešenja. Jedno je da se eksploatiše privremena suspenzija ove kočnice tokom pandemije. Kao ministar finansija, Šolc je prošle godine suspendovao limit za trošenje, što je dozvoljeno kada je na snazi vanredno stanje, a koalicioni sporazum kaže da će ono potrajati makar do kraja 2022. To daje prostora da se novac pozajmi i da se ubaci u fond koji će postojati čak i kada se ograničenje vrati.
„Mislim da je ovaj sporazum signal velikih promena“, kaže Klemens Fist, predsednik ekonomskog instituta Ifo.
Aktivisti nisu baš ubeđeni. Grinpis je naveo da program „samo nagoveštava radikalne ekološke promene“.
I Habek priznaje da ima još dosta posla.
„Ali nijedna druga zemlja u Evropi ne radi ovo“, kaže on. „Naše komšije se ili pouzdaju u ugalj, kao Poljska, ili u nuklearnu energiju, kao Francuska. Neke rade i jedno i drugo i malo obnovljive energije sa strane. A mi napuštamo obe stare tehnologije.“
„Naravno, biće teških odluka“, dodaje. „Svestan sam toga.“
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
