Ako je verovati Atletikovoj anketi, od oko tri hiljade Vest Hemovih navijača koji su u njoj učestvovali, čak 75 odsto ispitanika složilo se oko toga da Dejvidu Mojesu ne treba ponuditi novi ugovor. „Nismo zadovoljni Mojesovim stilom igre“, „taj naprosto ne ume da izvuče maksimum iz svojih igrača“, „pre bi ćoravo pile ubolo zrno nego on krštenog centarfora“, i tako dalje, i tako šire.
Iako su rezultati ove ankete objavljeni još 15. februara (što će reći samo četiri dana nakon što je Arsenal Areolinu mrežu zatrpao sa šest komada), želje svih onih koji su do kraja života osuđeni na duvanje balončića, a koji Vest Hemove utakmice u poslednje vreme nikako ne mogu da premoste bez lekova za smirenje ili spuštanje krvnog pritiska, ispunile su se tek sada, gotovo tri meseca kasnije.
Dejvid Mojes na kraju sezone napušta Vest Hem, tu dileme više nema. Zvaničnim saopštenjem to je potvrdio i sam klub, doduše tek onda kada su svi ostrvski mediji praktično već obelodanili dolazak Đulena Lopetegija na klupu Čekićara, ali hej – bljutavim floskulama o zahvalnosti se u zube ne gleda, pa čak ni onda kada ti dobar deo navijača kluba kom si nakon 40 godina suše doneo prvi veliki trofej i spasio ga od ispadanja hladno okrene leđa, kao da između vas nikada ničega nije bilo.
Dobro, istina je da je nakon onog sjajnog zatvaranja kalendarske 2023. (kada su u samo pet dana pali i Mančester Junajted i Arsenal) pa do dana današnjeg Vest Hem pod Mojesovom palicom upisao mizerne četiri pobede na 22 utakmice, u FA kupu ispao od Bristola a u četvrtfinalu Lige Evrope od Leverkuzena, i da je u više navrata bio sramno pregažen i demoliran (Arsenal, Fulam, Kristal Palas, Čelsi, itd). Istina je i da su se Čekićarima u ova poslednja četiri meseca prečesto dešavala potpuna ofanzivna pomračenja, crni minuti u kojima nisu mogli da se sastave, da su pod Mojesom proćerdali milione i milione funti ne bi li Antoniu pridružili makar još jednog dobrog napadača – od Vlašića, preko Skamake i Benrame pa do Korneta, sve neuspeh do neuspeha – i da su, to je škotski stručnjak i sam priznao, imali šanse da dovedu Darvina Nunjeza, Luisa Diaza, Hulijana Alvareza i Rafinju, ali da su ih propustili.
Međutim, u čitavoj toj prašini koju su navijači nakon februarskog debkla protiv Arsenala digli, deluje kao da su se sve one pozitivne stvari koje je Mojes Vest Hemu doneo nekako zagubile, a nije da ih nije bilo.
Kao onda kada je odlučio da ponovo dođe i klub spasi od ispadanja, ili kao onda kada ga je vratio na evropsku scenu, a ponajviše kada je u onoj praškoj noći od pre godinu dana uspeo i da ga popne na njeno najviše postolje, pa makar ta evropska scena, nek laje ko hoće, zaista i bila sporedna. Osvajanjem Lige konferencija, Mojes je, nakon onog što ga je “odabrao”, postao prvi ostrvski trener koji je zaseo na evropski tron, pa stoga ni ne čude izjave bivšeg kapitena WHU Deklana Rajsa, koji je nakon te pobede nad Fjorentinom izjavio da je Dejvid Mojes po njegovom mišljenju “najbolji trener kog je Vest Hem ikada imao”.
I nije Deklan jedini koji tako misli. O tome piše i Gardijan, dok odmotova scene Mojesovog trčanja uz aut liniju nakon gola kojim je Boven u 90. minutu Vest Hemu doneo prvi veliki trofej još od FA Kupa 1980, i dok masnom skarletnom bojom podvlači činjenicu da je upravo Mojes bio taj koji je u poznu zimu 2019. iz vatre povadio Pelegrinijevo kestenje. Da je Moyesiah (od Mojes plus Mojsije, eto kako fudbalski navijač samo ume da bude prevrtljiv) bio taj koji je Čekićare uspeo da izvuče iz ambisa crvene zone, i u moru daleko imućnijih engleskih velikana Vest Hemu ponovo otvori put do Evrope.
Kada se stvari postave na taj način, čini se da Dejvid Mojes, kako od navijača tako i od rukovodstva kluba, nije dobio “zbogom” kakvo je zaslužio.
Nesuglasice po pitanju transfer politike između Mojesa i novopridošlog tehničkog direktora Tima Štajtena koje su se javile još početkom sezone (Mojes je jednostavno stara trenerska garda koja ne voli da mu se iko preterano pača u odabir igrača, a Štajten je baš to hteo) kasnije su se samo prelile na tretman koji je škotski stručnjak, u trenucima kada je već postalo jasno da će do razilaženja doći, dobio od klupskog rukovodstva. Zato su 22. aprila, dok je Mojes još uvek bio na klupi Vest Hema, čelnici kluba dogovorili sastanak s trenerom lisabonskog Sportinga Rubenom Amorimom, zato su posle ozvaničili i sklapanje posla s Đulenom Lopetegijem pa tek onda objavili da Škotlanđanin napušta klub.
Dejvid Mojes tako je nakon desetomesečne “choosen one” epizode u Mančester Junajtedu ponovo imao priliku da oseti gorak ukus rastanka. Samo što je Vest Hemu, za razliku od Mančestera, dao neuporedivo više. Zapravo, Dejvid Mojes dao je Vest Hemu onoliko koliko nije niko još od Džona Lajala.
Vest Hem će danas protiv Lutona pred domaćom publikom odigrati poslednju utakmicu sa Dejvidom Mojesom, i dobar deo navijača kluba iz Istočnog Londona dobiće ono što je toliko žarko želeo. I iako niko od njih sasvim sigurno u životu nikada nije čuo (niti će čuti) za Silvanu Armenulić, prokliza li Lopetegi onako kako je proklizao Pelegrini, upravo bi, recimo, njeni stihovi mogli da postanu Vest Hemova tužna realnost:
Svirajte svirači samo za nas dvoje,
jer još samo noćas zajedno smo mi,
znam da sutra opet tražiću ja tebe,
al’ uzalud sve je, sa drugom si ti
Tagovi
