Silvio Berluskoni: Zavodnik i prevarant

Postao je jedan od najbogatijih ljudi na svetu; stvorio političku partiju iz ni iz čega za manje od godinu dana; i postao premijer Republike Italije sa najdužim stažem, to je bio Silvio Berluskoni. Tako o preminulom italijanskom političaru i biznismenu piše The Economist.

Sve je počelo razgovorom, u vozu, sa neraspoloženim potpredsednikom penzionog fonda. Očajnički mu je bio potreban ovaj čovek da uloži u njegov prvi veliki građevinski projekat.

Prvobitni trik bio je da natera svoje rođake da se pretvaraju da traže stanove koje je on izgradio u blizini industrijskog kompleksa izvan Milana. Pošlo je loše. Šef penzionog fonda je shvatio da je prevaren. Ali je tada 27-godišnji Silvio Berluskoni upotrebio  neodoljivi šarm, zaveo njegovu sekretaricu, ubedio je da mu kaže kada će njen šef sledeći put putovati u Milano i rezervisao mesto preko puta.

Dok su stigli u Milano, obojica su bili za barom, polupijani, a upravnik penzionog fonda govorio kako su žene sa Kakvkaza izvanredne. Belruskonijev projekat je spašen, što je omogućilo mladom preduzetniku da krene u još grandiozniji poduhvat – Milano Due.

Kablovska TV stanica Milano Due obezbedila mu je medijsku podršku koja mu je olakšala ulazak u italijansku politiku i pomogla mu da se održi kao sila u parlamentu skoro 30 godina.

Ali sve se to, pretpostavljao je, manje-više moralo dogoditi. On je ipak bio čovek sudbine koji bi, čak i da je njegov prvi poduhvat propao, na kraju zaslužio uspeh koji mu je pripadao. Imao je ogromnu energiju, majstorski talenat za ubeđivanje, odmahivao rukom za zakone koji su mu stajali na putu. I imao je ​​bezgraničnu veru u sebe. Kako je rekao svom američkom biografu, znao je da stvara i da vodi. I dodao je: „Znam kako da nateram ljude da me vole.”

Tako je i uradio. Anketa među mladim Italijanima sprovedena 1993. godine, godinu dana pre nego što je prvi put postao premijer, pokazala je da ga, kako je govorio sam Berluskoni, „vole više od Isusa“.

Iako nikada nije uspeo da natera većinu biračkog tela da glasa za njega, oni koji su ga podržavali učinili su to sa žarom retkim u demokratskim društvima. Na vrhuncu kulta ličnosti, pre opštih izbora 2008, njegova predizborna pesma nosila je naslov „Hvala Bogu za Silvija“:

„Reci to ovako,
snagom koja samo pripada
onima koji su čistog uma:
Premijeru, uz vas smo.
Hvala Bogu za Silvija.”

Vodio je računa da obezbedi odanost svojih saradnika, sećajući se rođendana i kupujući cveće za saradnice. Kako je rekao jedan poslanik iz njegove partije Forca Italia, Silvio im se nije samo dopao. Oni su ga zavoleli.

Bilo je i onih koji ga nisu gledali na taj način, poput nekih novinara (mada možda manje nego što bi se moglo očekivati) koji su se pitali kako je sin direktora milanske banke mogao da postane tako bogat za samo nekoliko godina. Neki su čak nagovestili da je možda dobio svoj početni kapital od organizovanog kriminala. Primetili su da se za banku njegovog oca govorilo da pere novac za Koza Nostru; da je unajmio šefa mafije da radi u njegovoj kući, i da je čovek koji mu je postavio Forca Italiju, Marčelo Del’Utri, optužen (i kasnije osuđen) za pomaganje i podržavanje Koza Nostre.

Zatim je neko tužilaštvo htelo da sazna i da li je njegov uspeh kao medijskog tajkuna u potpunosti zasluga njegovog poslovnog duha, ili ima više veze sa podmićivanjem sudija i nezakonitim finansiranjem stranke što mu je omogućilo da poseduje tri kanala sa nacionalnom frekvencijom. Protiv njega se vodio slučaj za slučajem. Ipak, uvek je uspevao da se izvuče, često zahvaljujući dugim sudskim procesima. Tokom svog najdužeg mandata, od 2001. do 2006. godine, promenio je zakon, kada je uveo skoro 20 novih mera koje su pogodovale ili njemu ili njegovim biznisima, koji su rasli dok je bio na vlasti.

Biračima je ponekad zamerao što „ne cene njegovu nesebičnost“, podsećajući ih da poseduje više od 20 kuća širom sveta, ali da je, umesto da uživa, noću i danju robovao za dobro svog nezahvalnog naroda.

Dosta ljudi ga je nazivalo mizoginim. Ali on je govorio da je voleo žene.

Bar one koje su bile mlade i lepe. Ne kao Angela Merkel, koju je navodno opisao kao neukrotivu i koju je javno ponizio na samitu NATO-a. Ipak, obožavao je svoju majku, Rozu, i, slučajno ili ne, tek nakon što je umrla 2008. godine, neposredno pre njegovog trećeg mandata kao premijera, postao je umešan u prvi od mnogih skandala koji su uključivali mlade – ponekad veoma mlade – žene.

Njegova druga supruga, Veronika Lario, bivša glumica, odvojila se od njega nakon što je izjavila da ne može da deli život sa muškarcem koji se družio sa maloletnim devojčicama. Njegove pristalice, ili barem muškarci, možda bi i prešli preko svih njegovih skandala, da nije bilo finansijske krize. Nastala hitna situacija nije bila prilagođena njegovoj ličnosti. Uvek  je  zračio pozitivnošču i optimizmom. Ali ono što je velika recesija otkrila je da je bio gotovo fizički nesposoban da saopšti loše vesti. Rekao je Italijanima da kriza neće uticati na njih. I kada im se ekonomija urušila sledeće godine, čak su i mnogi od njegovih najodanijih sledbenika shvatili – poput onog šefa penzionog fonda na početku svega – da je i njih prevario veliki zavodnik.