Simbol „Divljeg istoka“, lepo lice tranzicione nostalgije: Priča o Petru Kelneru

Operacija Neptun, istog kodnog imena kao iskrcavanje u Normandiji – sa istim ciljem, iskrcavanjem na teritoriju neprijatelja – organizovana je 1964. godine u Čehoslovačkoj. Dve tajne službe, StB i KGB, odlučile su da podmetnu četiri sanduka falsifikovanih dokumenata o Drugom svetskom ratu u jezero Černe, sa željom da diskredituju neke od važnijih figura političkog života Zapadne Nemačke. Iste godine, na parlamentarnim izborima ubedljivu pobedu ostvarila je Komunistička partija Čehoslovačke i novi mandat dobio je premijer Jozef Lenart. Ništa nije ukazivalo na to da će Čehoslovačka ikada i pokušati da izađe ih čeljusti istoka. Upravo 1964. godine, 20. maja, rođen je čovek koji će postati simbol Istoka, ali „Divljeg istoka“, lepo lice tranzicione nostalgije i najbogatiji čovek u državi.

Tako je, nakon potvrde da su svi putnici helikoptera koji se srušio na Aljasci izgubili život, o Petru Kelneru pisala svetska štampa. Jedan od sto najbogatijih ljudi na svetu, poginuo je, prema preliminarnim izveštajima, kao i četvorica ostalih saputnika, kada je zbog niske temperature došlo do zamrzavanja jednog od mehanizama na helikopteru. Ljudska greška pilota i Kelnerovog prijatelja koji je takođe nastradao.

Ako volite evropske kriminalističke serije na Netfliksu, sve će vas ovo neodoljivo podsećati na početak jedne od njih. U nekom polusivom stanu, jedan inspektor se budi mamuran i u čudu gleda u televizor na čijem ekranu stoji crnobela slika najmoćnijeg čoveka u zemlji, a na kajronu izlaze poruke saučešća od predsednika, premijera, ožalošćenog sveta. Taj se inspektor ne bi zadovoljio činjenicom da je u pitanju samo ljudska greška već bi pokušao da istraži, shvati, poveže, ali to je samo serija. Nešto teži zadatak u stvarnosti imali su novinari u Češkoj i Slovačkoj, koji su nakon jednako stresnog buđenja, bili prinuđeni da izvuku crtice iz Kelnerovog života. A njegov je put od srednje ekonomske škole u Liberecu do Forbsove liste bio dovoljno misteriozan i za Netfliks.

Čehoslovačka je iz čeljusti Istoka uspela da se izvuče Plišanom revolucijom 1989. godine, četvrt veka nakon što je tako nešto bilo u kategoriji nemogućeg. Petr Kelner je u međuvremenu završio Ekonomski fakultet na Univerzitetu u Pragu i pre drugih razumeo da naročito u ekonomiji nemoguće ne postoji.

Baš u vreme kada su nakon jedne neplanirane šetnje u centar grada studenti dobili batine od policije, a revolucija počela da se zahuktava, 17. novembra 1989. godine, Kelner je radio kao prodavac kancelarijskog materijala, posebno zadužen za uvoz fotokopir aparata. Njegovi biografi i novinari koji su pasionirano o njemu pisali tvrde da je već tada imao veliki broj veza u svetu biznisa, solidnu ušteđevinu, ali i svoje uzore. Jedan od njih zvao se Vaclav, ekonomista, progonjeni student, tvorac jednog krila građanskog pokreta. Kada je Vaclav Klaus postao ministar finansija u vladi nacionalnog ujedinjenja, velika trka kasnije nazvana „Divlji istok“, već je započela. U tu se trku uključio i Petr Kelner, uzevši učešće u procesu sveobuhvatne privatizacije koji je otpočeo. Jedan od osnovnih metoda privatizacije bila je „vaučer privatizacija“. Građani Čehoslovačke koji su odlučili da učestvuju u privatizaciji vaučera imali su dve mogućnosti, bilo da sami licitiraju za akcije u privatizovanim preduzećima, bilo da unapred zamene svoje vaučere za akcije u privatizacionim fondovima, čiji bi menadžeri sami donosili investicione odluke.

Jedan takav fond, sa početnim kapitalom od svega 3.300 dolara, osnovao je upravo Kelner. Počeo je da kupuje i prodaje akcije za više od 200 različitih preduzeća i tako stiče kapital, a taj točak privatizacije se tako zavrteo da je Kelner u jednom trenutku došao do 20 posto vlasništva u najvećoj osiguravajućoj kući u zemlji, „Ceska Pojistovna“. Poslovanje je počelo da se širi, Kelner je oko sebe okupio tim koji je bio u stanju da jednako kvalitetno radi sa akcijama i u oblasti biotehnologije i poljoprivrede i telekomunikacija, u Češkoj, Slovačkoj, ali i zemljama Balkana, pa čak i u Rusiji.

Na prelazu dva veka preuzeo je i češku Poštu, a mediji koji mu nisu bili skloni pisali su da je za to imao podršku vladajućih struktura, naročito premijera, njegovog prijatelja – Vaclava Klausa.

Iako je već tad bio blizak najvišim državnim strukturama, neretko je bio opisivan kao „stidljivi kapitalista“, neko ko uporedo sa bogaćenjem i gala večerama, pomaže onima kojima je pomoć potrebna i vodi vrlo aktivnu humanitarnu fondaciju. 

Uprkos toj, u najlepši ukrasni papir spakovanoj slici, Kelnerovi kritičari su pisali o tome da je činjenica da su građani Češke „progutali“ priču iz njegove zvanične biografije, zapravo samo posledica „tranzicione nostalgije“, vremena kada su svi sanjali velike snove o promeni, o trenucima kada će Češka izaći iz svog oklopa i iskoračiti u Evropu i svet, uzdignute glave. U ostvarivanju tih velikih snova, istina, uspeli su retki, a upravo je Petr Kelner bio među njima.

I sa tim bogatstvom koje je raslo, iskoračio je ne samo u Evropu već i na kinesko tržište i na stranice američkih poslovnih magazina. 

Samo od saradnje „Ceske Pojistovne“ sa Đeneralijem, zaradio je više od dve milijarde evra. Posedovanjem akcija u telekomunikacijama i medijima, nije imao samo vlasništvo, nego i kontrolu, pa je tako 2004. godine njegov tim restrukturirao i prodao najveću češku televiziju TV Nova CME grupi. Svoj posao, posebno u telekomunikacijama, proširio je i na Balkanu, gde je postao i većinski vlasnik akcija kompanije Telenor.

Šireći poslovanje, PPF grupa je 2020. kompletirala kupovinu medija koji su pripadali CME grupi u Češkoj, Sloveniji, Rumuniji i još nekim državama srednje i istočne Evrope.

U Kini je prodao ideju „Home credit“, gde je od ulaska na tržište do 2019. godine dao više od 13 milijardi dolara zajma potrošačima čije su mogućnosti rasle, pa su pristajali na sve, od velikih hipoteka, do malih zajmova za kupovinu telefona, bele tehnike, ili automobila.

Uspevalo mu je da ulaže u rusku poljoprivredu i da ispod tri sloja snega, leda i oligarhije ubere plod koji želi.

Ipak, zbog kontrole koju je imao – oko 30 televizijskih kuća u različitim zemljama – optužen je da vrši kontrolu nad agendom tih televizija i time direktno podriva nezavisno i slobodno novinarstvo. Zapravo, optužen je da je na neki način napravio pun krug, od nekog ko je ostvario neslućeno veliku korist kada je ukinuta stroga kontrola, do nekog ko strogu kontrolu ponovo uvodi. 

Kada je proglašena pandemija koronavirusa, govoreći o krizi u kojoj se nalazi čitav svet, pa sa njim i Češka koja više nije „mimo sveta“ kao kada je Kelner odrastao, izgledalo je kao da govori o davno prošlom vremenu.

„Svaka je kriza i prilika. Život je ono što od njega sami stvorimo i ono što naš rad donosi drugim ljudima“, rekao je Kelner.

On je uspeo da stvori bogatstvo za koje Blumberg tvrdi da je teško 15,7 milijardi dolara, dok je Forbs pisao o 17,5 milijardi.

A kada bi zaklopio laptop, zavrnuo rukave na košulji i ugasio svetlo u kancelariji, voleo je – mada je sada teže naći one koji to ne vole – freeride, da skija na netaknutim obroncima i padinama, do kojih bi ga odvezao helikopter. Netaknuti sneg, adrenalin i sloboda. Nešto kao scenografija Divljeg istoka kroz koji je protutnjao pobednički. Kao put kojim je prešao od srednje škole u Liberecu, ili 3.300 dolara početnog kapitala, do planova i vizija o novim akvizicijama, bezbrižnim porodičnim putovanjima i stotinama srećnih, vrednih i siromašnih studenata kojima je pomogao.

Sa ekskurzije na Aljasku nije se vratio i zato bi bilo lakše inspektoru u Netfliksovoj seriji nego nekom novinaru koji u Češkoj mora da preda tekst nervoznom uredniku. Taj je tekst priča o životu koji nije poput onih izlizanih storija o milionerima koji su krenuli iz garaža. Priča o Petru Kelneru je i priča o padu komunizma, o važnim poznanstvima i prijateljstvima, o vezama i privatizaciji, o rušenju mnogih duopola i kreiranju monopola, o novcu kao cilju i novcu kao sredstvu, i o čoveku koji je u retkim intervjuima izgledao kao da ga sve to baš i ne dotiče previše.