Na njenoj poleđini piše „Srećni praznici“, a na njenom „licu“ je uplakano dete, koje sedi u krilu čoveka čija se bela brada drži na rastegljivim tračicama zakačenim za uši. Svako od nas ima bar jednu takvu fotografiju.
Aleks Papademas, kulturolog i pisac, kolumnista The New Yorkera, kaže da su on i njegova žena, godinama unazad imali običaj da vode decu na slikanje sa Deda Mrazom. Međutim, nekoliko godina kasnije, desilo se nešto čudno. Nešto što ih je nateralo da preispitaju neke stvari u vezi sa čovekom obučenim u crveno.
„Naša ćerka je, na najnovijoj fotografiji sa Deda Mrazom, uslikanoj u jednom tržnom centru u Kaliforniji, okrenula leđa kameri i obratila se tom čoveku direktno u lice. On je izgledao kao da je na neprijatnom sastanku“, dodaje Papademas.
Kako kaže, njegova ćerka ne samo da je „izvređala Deda Mraza“, ona je učestvovala u kulturnoj promeni.
Prošle godine su ovakve fotografije počele da se pojavljuju na mrežama. Na nekima od njih deca stoje rame u rame sa Deda Mrazom, ili sede u fotelji pored njegove, ili sede zajedno na klupi.
Pokret #metoo, kojim žene stavljaju do znanja da je bitno javno govoriti o patrijarhatu, njegovim posledicama, nasilju koje proističe iz njega i boriti se protiv njega, podstakao je preispitivanje „sedenja u Deda Mrazovom krilu“.
Kako žene iz ovog pokreta kažu, muško krilo je osvešćeno kao simbol patrijarhata, neprimerenog predloga, nedoličnog ponašanja moćnih ljudi.
S druge strane, deca su na ovim slikama obično iscrpljenog i užasnutog izgleda, uplakana, doživljavaju šok, a njihovi roditelji veruju da je za njih ovo poseban trenutak. Zašto onda to roditelji rade? Da bi usrećili decu? Ili pošto su deca vidno nezadovoljna, da bi imali tu sliku u ramu, eventualno, hvalili se njome na društvenim mrežama?
Kako autor piše za The New Yorker, ove slike su „sezonski mamci za lajkove“.
Međutim, sve je više roditelja koji ne žele da ignorišu suze i stres njihove dece, samo zarad jedne fotografije.
„Razočarenje roditelja, pritisak vršnjaka ili ugađanje autoritetu, sve je to loše. Dok čekaš u redu za slikanje sa Deda Mrazom, suočen si sa sve tri stvari“, kaže Stefani Gerlih, seksualna i porodična terapeutkinja.
Neretko deca preispituju svoju vrednost na osnovu toga da li su ispunila želju roditelja i bila mirna za slikanje, a s druge strane, sam Deda Mraz, sa sve onom bradom, deluje kao strašni lik koji ne prestaje da ih posmatra.
Kako, uz savet psihologa, Papademas piše na Atlantiku, roditelji treba deci da daju pravo da biraju da li ovo žele. S druge strane, da mogu da odustanu, da odrede svoje uslove pod kojim bi se slikali, jer na taj način ih osnažuju da odraslima, pa čak i Deda Mrazu kažu „ne“.
To je velika priprema za decu da se nose sa mnogo složenijim situacijama.
U knjizi „Bitka za Božić: Društvena i kulturna istorija našeg najdražeg praznika“, istoričar Stiven Nisenbaum, iznosi tezu da je Deda Mraz, kakvim ga sada poznajemo, izmišljen od strane njujorških aristokrata.
Deda Mraz je u vreme kada su američki roditelji, u doba procvata potrošačke kulture, mogli da priušte deci razne gluposti kakve nisu ranije, poslužio svrsi.
Pojam Deda Mraza kao zanatlije, koji ručno pravi poklone u svojoj radionici, pomogao je da se reše problemi koje je konzumerizam uveo u društvo. I tako se Deda Mraz prilagodio i širim društvenim slojevima.
