Sin preminuo od raka, supruga i ćerka stradale u saobraćajnoj nesreći, Obama nudio novac „samo da ne proda kuću“…: Tragedije koje su oblikovale Džoa Bajdena

Kada je Džo Bajden smelo obećao da će, ukoliko bude bio izabran za predsednika, Amerikanci „pronaći lek za rak“, to je pokrenulo lavinu negativnih komentara. Od onih zaluđenika što veruju u teorije zavere da on sigurno već ima lek, samo ga ne da, pa do onih koji su mu naklonjeniji, ali svejedno smatraju da treba da pronađe lek bez obzira na to ko će biti predsednik. Ili da jednostavno ne skuplja političke poene na račun bolesti koja mu je uzela ono najvrednije.

Smrt njegovog sina Boa, koji je najviše od svega želeo da njegov otac uđe u predsedničku trku, harizmatičnog političara, o čijim je poslednjim danima Džo Bajden napisao knjigu „Obećaj mi, tata“.

Džozef Robinet Bajden II, najstariji od četvoro dece Džoa Bajdena, poznat svima kao Bo, preminuo je od tumora mozga 30. maja 2015, u 46. godini. U „Obećaj mi, tata“ Bajden se prsa u prsa suočio sa Boovim problemima: sa neizvesnošću šta je to napalo njegovog sina; sa brutalnom dijagnozom tumora, glioblastoma („Čudovište“, kako je to opisao lekar Bele kuće, dr Kevin O’Konor); onom nadom koja je nabujala kada je Bo dobro reagovao na terapiju; poslednjim eksperimentalnim procedurama koje je Bo stoički podneo nakon što su se simptomi pogoršali; i naposletku, smrću čoveka koji nije bio voljen samo u svojoj porodici već i u čitavom rodnom Delaveru.

Od 2007. do 2015, Bo je bio državni tužilac te savezne države. Takođe je bio oficir u Nacionalnoj gardi armije Delavera i proveo godinu dana u Iraku. Pre nego što se razboleo, Bo je planirao da se kandiduje za guvernera Delavera 2016. godine. Sa svojom impresivnom biografijom i privlačnošću, piše njegov otac, „Bo je imao sve moje dobre osobine, ali nijednu moju manu“, i verovatno bi otišao još dalje od toga.

Premda to ne biste očekivali od knjige koja govori o smrti ljubljenog sina i njegovim poslednjim danima, o Džoovim molitvama da sa Boom proživi makar još jednu godinu (NavObs, 30. novembar 2014, 7:30 uveče – Stigli smo kući iz Nantakita. Molim se da imamo još jednu zajedničku godinu 2015. Bo. Bo. Bo. Bo.), „Obećaj mi, tata“ nosi duh žustrine i nekakvog optimizma koji su, svi su u tome saglasni, po svoj prilici posledica Bajdenove urođene duhovitosti i neukrotive iskrenosti.

Bajden u knjizi obično govori o Baraku Obami ne kao „predsedniku“, već „Baraku“, i portretiše njihovu vezu kao, na početku, neizvestan savez koji se vremenom pretvorio u iskreno, toplo i duboko prijateljstvo. Bajden je trebalo da privuče sve one glasače, skeptične zbog Obamine mladosti, neiskustva i boje kože. To je, kako su izborni rezultati pokazali, i učinio. S jedne strane, stajao je tamnoputi prorok promena, vesnik nade sa dečačkim osmehom; s druge 65-godišnji prekaljeni, plavooki senator, sa čvrstim stiskom ruke, koji bi mogao da reklamira bilo neki od onih proizvoda namenjenih beloj srednjoj klasi, od paste za zube do polovnih automobila. Ili da u nekom vesternu glumi pravog američkog šerifa, koji sprovodi zakon negde između zapadne Virdžinije i Roki Mauntinsa.

Kao jedan od retkih ljudi van porodice koji je bio upoznat sa Boovim stanjem, Obama je bio čovek kojem je Bajden mogao da se poveri, da ga sasluša, da mu bude rame za plakanje, a čak mu je dao i ponudu (koja nikada nije prihvaćena) da iz svog džepa pomogne porodici u slučaju da finansijski ne mogu da izdrže Boovo lečenje. Bajden nikada nije bio imućan čovek; on je ono retko stvorenje u Vašingtonu koje je živelo od vladine plate za sve vreme bavljenja politikom.

Više od 35 godina senator Džozef Bajden putovao je vozom 160 kilometara od Vilmingtona, u državi Delaver, u kome je stanovao, do Kapitol Hila u Vašingtonu, gde radi. Umesto da, kao skoro svi senatori, koristi apartman u Vašingtonu, senator Bajden se svake večeri vraćao u svoju kuću ofarbanu u belo, izgrađenu u kolonijalnom stilu, da bi večerao sa ženom i decom. Zdanje je, kako su neki novinari pisali, bilo toliko tipično američko za južnu obalu SAD, kao stvoreno za proslavu 4. jula uz vatromet, roštilj i pivo.

A onda je, kada se Bo razboleo, došao trenutak kada ono što su zarađivali Džo i njegova druga supruga Džil, profesorka, nije bilo dovoljno da pokrije troškove Boovog lečenja. Jedino što su mogli da urade bilo je da prodaju kuću.

Za vreme jednog nedeljnog ručka, Barak mu je ponudio pomoć.

„Ustao je i rekao mi: ‘Nemoj da prodaš tu kuću. Obećaj mi da je nećeš prodati'“, ispričao je Bajden kasnije. „Rekao mi je: ‘Daću ti novac. Šta god ti treba, daću ti novac. Nemoj, Džo – obećaj mi. Obećaj mi.’ Odgovorio sam mu da možda nećemo morati svakako, a on je ponovio: ‘Obećaj mi.'“

Džo i Džil nisu prodali kući, a nisu ni, sudeći po Bajdenovim rečima, uzeli novac od Obame, ali je to, kazao je Bajden, bio jedan od najvažnijih trenutaka koje je proživeo sa Barakom dok su zajedno vodili Ameriku čitavih osam godina.

Da se Bo nikada nije razboleo, Džo Bajden bi bio kandidat za predsednika. „Bez sumnje“, rekao je kasnije za Veniti fer. „Planirao sam da se kandidujem, i nisam bio protiv Hilari, ni Bernija, ni bilo koga drugog. Kunem se bogom, mislio sam da sam najbolja osoba u tom trenutku da postanem predsednik.“

Stvar sigurno ne bi bila manje nezgodna da je Boova smrt bila prva takva tragedija koja je zadesila Bajdena. Osamnaestog decembra 1972, šest sedmica nakon što je Džo Bajden izabran u Senat prvi put, Džoova prva supruga Nilija i trinaestogodišnja ćerkica Naomi stradale su u saobraćajnoj nesreći na putu za božićnu kupovinu. Bo i Hanter, koji su tada imali jedva četiri, odnosno tri godine, takođe su bili u kolima, i proveli su nekoliko nedelja u bolnici. Bajden je položio zakletvu u njihovoj bolničkoj sobi.

Četiri godine je sam odgajao sinove, a onda ga je neki prijatelj nagovorio da izađe sa jednom profesorkom koja mu se činila sjajnom ženom za Džoa, ispostavilo se da je Džo već ranije primetio Džil na nekakvom okupljanju, dečaci su Džil ubrzo počeli da zovu „mama“, a ona im je nekoliko godina kasnije rodila i sestru Ešli. Nekada davno je obećao Džil da će imati kuću na plaži. Od avansa koji je dobio za knjigu je konačno kupio. Iznad ulaznih vrata stajao je znak na kojem piše „Obećanje ispunjeno“.

Boova smrt je Džoa odredila na mnogo ravni. Nije mogao da mu prizna tada, pre nego što će Bo izgubiti bitku sa glioblastomom, da neće moći da se kandiduje naredne godine. „Možda ga to ne bi ubilo, ali mu se sigurno nimalo ne bi dopalo“, siguran je bio Džo. Nije Bajden bio ni naivan pa da misli da će mu američki narod oprostiti što će tek što je sahranio sina poći u bitku za koju se spremao čitavog svog političkog života. Još gore bi bilo da mu se dodvoravaju samo iz sažaljenja i saosećanja prema Bou.

Je li prekasno? Je li Bajden prestar? Napuniće 78 nešto pre narednih predsedničkih izbora, što bi ga učinilo najstarijim predsednikom u prvom mandatu – bio bi stariji čak i od Ronalda Regana kada je posle osam godina napustio Belu kuću – što i ne izgleda kao neki naročit faktor, budući da Tramp ima 74, a Berni Sanders 79.

Ključne teme oko kojih se lome koplja za demokratsku nominaciju u trci za Belu kuću su zdravstvena zaštita, fiskalna politika (posebno oporezivanje bogatih i profita), klimatske promene, studentski krediti, rodna ravnopravnost, pitanja bezbednosti, odnosa prema migrantima i strancima u SAD.

Boova smrt, iako on od nje zazire ne želeći da na račun lične tragedija skuplja političke poene, takođe mu idu u prilog, u političkom smislu moćne, ali u ljudskom – tužne priče o gubitku, koja, ma koliko to izgledalo sumanuto, predstavlja svojevrsni kontrapunkt Trampu, koji čak ne može ni da se izbori ni sa jednostavnom izjavom saučešća vojnim udovicama.

Takođe, Bajdenov imidž odlučnog klinca iz radničke porodice iz Skrentona u Pensilvaniji, izgleda kao dovoljno jak argument u vreme kad su u bivšim čeličnim gradovima poput Džonstauna depresivni birači uz Trampa.

Ali, ako je Džozef Robinet Bajden Junior nešto naučio iz njegove propale predsedničke kampanje iz 1988. i 2008, to je da dobre nedelje prate loše, i da onda kad izgleda da sve ide po planu, na kraju kampanje će krenuti po zlu.

Deo problematične prošlosti bivšeg potpredsednika je i njegova podrška Klarensu Tomasu, sudiji koji je izabran u Vrhovni sud SAD i pored toga što je seksualno uznemiravao svoje saradnice, među kojima je bila i Anita Hil, advokat afroameričkog porekla, koja je svedočila protiv Tomasa.

Džo Bajden je znao da će Anita Hil biti problem za njega. Zato je još dok se pripremao da saopšti kandidaturu, preko posrednika zakazao telefonski poziv s mišlju da će uspeti da se iskupi Hilovoj. Ipak, razgovor nije tekao onako kako se dobri, stari Džo nadao.

Njegov tim je naveo da je Bajden sa Hilovom „podelio žaljenje zbog onoga što je ona pretrpela“ pre 28 godina, a Anita Hil rekla je da je nakon Bajdenovog poziva bila duboko nezadovoljna. Ona je odbila da Bajdenove reči prihvati kao izvinjenje i navela da nije uspeo da je uveri da je u potpunosti preuzeo odgovornost za svoje ponašanje koje je nanelo štetu ne samo njoj, već svim drugim žrtvama seksualnog uznemiravanja i rodno zasnovanog nasilja.

Anita Hil, takođe, ima jednu zanimljivu tezu: Džo Bajden je „pripremio teren“ za imenovanje sudije Vrhovnog suda Breta Kavana koji je, baš kao i Klarens Tomas, bio optužen za seksualno napastvovanje.

Oni koji nisu sigurni treba li verovati Bajdenu, ali i njegovi protivnici, po svoj prilici neće smetnuti s uma ni njegov odličan odnos sa senatorom Stromom Turmondom, jednim od najgorih segregacionista u novijoj američkoj istoriji, kojem je Bajden čak govorio na sahrani 2003. godine.

Iz 2006. godine je i snimak u kojem Bajden, u Trampovom maniru, govori o ogradama na granici sa Meksikom i hapšenju poslodavaca koji unajmljuju „ilegalce“, kao da je levici bio potreban dodatni podsetnik da je Bajden u politici decenijama i da je centar Demokratske stranke nekada bio zanačajno udaljeniji od desnice nego što je to danas.

Možda se čini da 2006. i nije toliko daleko; u politici demokrata, međutim, deset godina mogu biti čitava večnost. Barak Obama zalagao se protiv istopolnih brakova. Kirsten Gilibrend se protivila „amnestiji ilegalnih imigranata“ i pozivala na deportaciju, a 2007. je predložila zatvaranje granica, iste godine kada je senator Berni Sanders izrazio neslaganje sa imigracionim reformama tvrdeći da će „mililioni ljudi“ koji dolaze u Ameriku maltene ukrasti ionako preniske plate nikom drugom do Amerikancima.