Dugo je Singapur bio uzor blagostanja i stabilnosti na koji se Kina ugledala. Međutim, u ovom gradu s novim predsednikom – što je velikim delom počasna titula – ne cvetaju ruže: porast troškova života, zlostavljanje migranata… Sve to brine svemoćnog premijera koji je na vlasti već skoro dvadeset godina.
NTUC. Na vrhu stakleno-čelične kule – prilično banalnog dizajna u kreativnom svetu singapurskih oblakodera – crvena slova nam govore gde se nalazi jedini sindikat u zemlji National Trades Union Congress (Državni sindikalni kongres). „Zgradu nam je donirao Li Guangjao [otac nezavisne nacije]“, ponosno objašnjava generalni sekretar Patrik Tej, „Želeo je da radnici imaju mesto za sebe. Tada nije bilo gotovo ničega u okolini“. Bio je to poklon od vlade koja je tada planirala izgradnju ultrašik finansijsko-turističkog centra Marina Bej, koji bi bio sretan miks javnog i privatnog sektora i sedište multinacionalnih kompanija i luksuznih hotela, poput čuvenog Marina Bej Sands, izgrađenog 2010: tri palače od 55 spratova s krovnim bazenom koji ih povezuje na dvesta metara visine, s luksuznim tržnim centrom u prizemlju i ogromnim kazinom za poslovne ljude kojima treba ventil, kao i za Kineze kojima je dosadio Makao.
Samim tim, „zgrada NTUC-a“ je u dobrom društvu, a u njoj se nalaze kancelarije Samsunga i državnih agencija. Dinamični pedesetogodišnjak Patrik Tej prima nas na devetom spratu, gde sav zadihan dolazi pravo iz Narodne skupštine. Generalni sekretar sindikata istovremeno je poslanik svemoćne Stranke narodne akcije (PAP). On ne vidi da tu postoje ikakve kontraindikacije, čak ni kontradikcije. „Tako mogu da prenesem mišljenja radnika Parlamentu. I čast mi je što kao zakonodavac mogu da učestvujem u promenama u njihovu korist.“ Štaviše, hvata ga jeza od same pomisli na sindikat koji bi bio protiv vlasti. „Naša misija je da izbegnemo tenzije, zbog toga postoji proces konsultacija. To dovodi do stabilnosti, kojoj narod teži.“ Vlasnici preduzeća, sindikalne vođe, političari, visoki funkcioneri, čak i ministri uživaju u toj veseloj zbrci suživota i neretkog prelaska s jedne funkcije na drugu.
Takvi su društveni i politički odnosi u Singapuru: još od nezavisnosti 1965. ta zajednica utroje – između države, poslodavaca i (predstavnika) radnika –izuzetno dobro funkcioniše jer su uklonjene sve moguće prepreke na putu, a međusobne veze su veoma tesne, da ne kažemo incestuozne. Ovo troje čine „elitu koja je prisvojila“ vlast, kao što tvrdi vrsni poznavalac grada-države Majkl D. Bar. citirajući govor Li Guangjaoa iz 1966: „Opstanak Singapura zavisi od 155 osoba“. Nismo prebrojali porodice koje žive na ostrvu. No, ono što znamo jeste da je 1963. Li eliminisao progresivnu struju PAP-a i njene simpatizere (120 uhapšenih). Naziv operacije: Coldstore (hladnjača). Četvrt veka kasnije, 1988, opet isto. Operacija Spektar bila je uperena protiv dvadesetak ličnosti (političkih aktivista, sindikalaca, advokata, studenata, intelektualaca…) optuženih za „marksističku zaveru“. Danas je još uvek skoro nemoguće govoriti o ovom periodu. Film režiserke Tan Pinpin To Singapore, With Love – koji je primio brojne pohvale njenih kolega – u kojem ona razgovara s političkim izgnanicima (iz svih perioda), zabranjen je u bioskopskim salama kako bi se sprečio „ugrožavanje nacionalne bezbednosti“. Godine 2015, crtač i pisac Soni Liju, koji preispituje zvaničnu istoriju kroz svoje fantastično delu o sudbini lika Čarli Čan Hok Čije. nije doživeo takvu cenzuru. Ali je njegov izdavač morao da vrati tradicionalni avans od Nacionalnog centra za umetnost – što je moglo da ga dovede u nezgodnu situaciju.
Crvena tufna na karti sveta
Za više od sedamdeset godina postojanja, Singapur je promenio svega tri premijera, među kojima su Li Guangjao i njegov sin Li Sijenlong, na poziciji od 2004. i koji obećava da će uskoro podneti ostavku i završiti s dinastijom. Ali na njegov odlazak se još čeka. Singapur je otelovljenje izraza, i stvarnosti, koje sve češće srećemo svuda u svetu – „iliberalna demokratija“: pravo glasa postoji, ali su opozicione partije sapete, pravo na štrajk je garantovano ustavom, ali je nemoguće ostvariti ga – poslednji zabeleženi štrajk vozača autobusa iz 2012. proglašen je ilegalnim i završio se hapšenjem organizatora. Međutim, narod se ne buni protiv sistema. S jedne strane, „stalno živimo sa osećanjem da moramo da se borimo za opstanak“, objašnjava nam Veičen Tan, bivši visoki funkcioner kineskog porekla, uz posebnu napomenu da je njegova porodica došla početkom prošlog veka i da „ne liči na Kineze s kontinenta“. Viši slojevi društva prožeti su strahom od imigracije, pa i od bogataša iz Pekinga, Šangaja i Hongkonga.
S druge strane, represivnost nije jedina odlika vlasti, naglašava Stefan le Ke, profesor poslovnih odnosa na Univerzitetu Džejms Kuk u Singapuru: „Vlast obezbeđuje blagostanje. Država, sindikat i poslodavci imaju zajednički cilj: garanciju socijalnog mira i ekonomski rast“. Upravo tako, ova „crvena tufna na karti sveta“, kako ju je s prezirom nazvao bivši predsednik Indonezije (Baharudin Jusuf Habibi), postala je tokom sedamdesetih godina jedan od četiri azijska „zmaja“ – uz Južnu Koreju, Hongkong, tada još pod britanskom kontrolom, i Tajvanom – koji se nisu dičili poštovanjem ljudskih prava, ali su oduševljavali multinacionalne kompanije koje su preplavljivale planetu svojim jeftinim proizvodima. U narednim decenijama Peking se ugledao na Singapur, čija se privreda zasnivala na izvozu zahvaljujući jeftinoj, dobro obučenoj i poslušnoj radnoj snazi čiji će nivo života odskočiti i koju će uskoro zameniti imigranti.
„Kada se Kina otvorila, Li Guangjao je shvatio da mora okrenuti ekonomski rast ka visokoj tehnologiji i iskoristiti geografski položaj Singapura kako bi ga pretvorio u nezaobilazni centar“, objašnjava Veičen Tan, ne krijući svoje divljenje prema „ocu nacije“, njegovoj jasnoj viziji budućnosti i mudrosti da uloži u obrazovanje. Zaboravio je samo da napomene da je Singapur vrlo brzo počeo da liči na fiskalni raj kako bi privukao strane investicije (gotovo 200 milijardi američkih dolara u 2022) i da je prošle godine postao svetski finansijski centar. Nazivaju ga „mala Švajcarska“, dok Dubai prepisuje. Treba reći da gotovo polovina velikih azijskih grupa ovde ima svoju kancelariju. Kolaju glasine – koje nijedan zvaničnik nije potvrdio – da je veliki broj stranih društava sa sedištem u Hongkongu ovde premestio svoje aktive. U svakom slučaju, preduzeća za upravljanje kapitalom (iz Kine i Hongkonga), family offices, nikad nisu bila brojnija: sedamsto u 2021. godini, prema Centralnoj banci Singapura. Samo tri godine ranije, mogla su se na prste izbrojati.
Grad-država se ipak ne svodi samo na finansije, banke i osiguranje. Na vrhu Malajskog moreuza i u središtu uzavrele jugoistočne Azije, postao je trgovačka i industrijska platforma, najviše zahvaljujući drugoj najvećoj svetskoj luci za transportne brodove (posle Šangaja). Duboko u moru, od peska kupljenog od okolnih zemalja, gradi se druga luka – ogromna, potpuno automatizovana, koja će grupisati i proširiti trenutne lučke aktivnosti, u Tuasu na zapadu ostrva – što bi trebalo da omogući Singapuru da ostane konkurentan. Predviđeno je i preseljenje industrijskih aktivnosti (rafinerija, hemijska industrija, elektronika…), dok su nove tehnologije većinom smeštene na jugu ili na istoku ostrva. Ova dva sektora trenutno predstavljaju gotovo četvrtinu bruto domaćeg proizvoda (poređenja radi, u Francuskoj iznose 17%), prema Svetskoj banci. To nije slučajno.
Sve u svemu, autoritarna država (koja planira i finansira razvoj), multinacionalne kompanije (koje su tu našle svoj račun) i sindikati (koji traže konsenzus) (…)
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Tagovi
